Priština, 13. decembar 2023
Premijer Republike Kosovo, Albin Kurti, učestvovao je u predstavljanju izveštaja Atlantic Council-a „Povratak na pravi put, razrešenje evroatlantske i razvojne perspektive Kosova“.
U svom obraćanju, premijer je podsetio na istorijski značaj borbe Kosova za slobodu i nezavisnost, ostvarene vekovnim žrtvovanjem, a nedavno i intervencijom NATO-a. Osvrnuo se na ulogu međunarodne zajednice, posebno Sjedinjenih Država, u podršci Kosovu i naglasio važnost razumevanja razloga iza takvih intervencija.
Premijer je izrazio zabrinutost zbog upotrebe Kosova kao presedana za opravdavanje intervencija na drugim mestima i osudio ovaj pristup kao napad na istinu, čovečnost i međunarodne norme. On je ponovo potvrdio posvećenost Kosova demokratskim vrednostima i istakao njenu istoriju uspeha u izgradnji države i društveno-ekonomskom razvoju od proglašenja nezavisnosti 2008. godine.
On je pozvao pet zemalja EU koje ne priznaju Kosovo da je priznaju, rekavši da je to zajednička odgovornost transatlantske zajednice. On je istakao važnost normalizacije odnosa sa Srbijom i međusobnog priznavanja.
Što se tiče unutrašnjih pitanja, premijer je govorio o dostignućima Kosova u ekonomskom rastu, otvaranju novih radnih mesta i socijalnoj zaštiti. Razgovarao je o kontinuiranim izazovima u oblastima kao što su obrazovanje, zdravstvo i energija i vladinim strategijama za rešavanje ovih pitanja.
U zaključku, premijer je istakao posvećenost Kosova članstvu u Evropskoj Uniji i NATO-u, naglašavajući potrebu za procesom zasnovanim na zaslugama za nacije koje teže da se pridruže ovim organizacijama. On je izrazio optimizam za buduću putanju Kosova i učvrstio posvećenost vlade da nastavi putanju za prosperitetnu i demokratsku državu.
Celi govor premijera Kurtija:
Poštovana gđo. Defne Arslan, viša direktorica, Atlantic Council-a u Turskoj,
Poštovana gđo. Ozdemir,
Poštovani g. Volkan Bozkır, stari prijatelj s kojim smo se prvi put sreli pre više od 10 godina,
Poštovani ambasadori,
Poštovani narodni poslanici, kolege iz Vlade,
Poštovani gosti, dame i gospodo,
Hvala vam na pozivu da vam se danas obratim.
Atlantic Council je prijateljska organizacija Republike Kosovo i dobro poznata platforma da otvoreno razgovaramo jedni sa drugima o političkim i ekonomskim izazovima sa kojima se suočavamo kao atlantska zajednica u svetu koji se menja. Čestitam i na izveštaju, iako ne delim u potpunosti neke od iznesenih pretpostavki.
Da se ne zadržavam u istoriji, ali mislim da oni koji poznaju ovaj kraj, dobro znaju da sloboda i nezavisnost Kosova nisu dar. Osvojena je nakon stoljeća okupacije i različitih carstava i režima. Osvojena je žrtvom i krvlju našeg naroda kroz generacije.
Nedavno je, pored naše narodnooslobodilačke borbe, koju su predvodile Sjedinjene Američke Države, osvojena i intervencijom najmoćnijeg saveza u ljudskoj istoriji – NATO-a. Kao što je imperativ prisetiti se događaja, tako je imperativ razumeti razlog za takvu intervenciju, a to je zaustavljanje genocidne kampanje jednog diktatora.
Iako najnoviji, ovo nije bio prvi put da Sjedinjene Države vode koaliciju protiv diktature u Evropi. U Drugom Svetskom Ratu, Sjedinjene Države su pomogle u oslobađanju Francuske i ostatka Evrope od nacističkog režima.
Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, ne jednostrano, već u dogovoru i koordinaciji sa međunarodnom zajednicom. Nakon genocidne kampanje koja je dovela do intervencije NATO-a; nakon godina administracije UN-a; nakon godina pregovora u Beču koje je vodio specijalni izaslanik UN-a Martti Ahtisaari, koji je kasnije dobio Nobelovu nagradu za mir, zaključio je u izveštaju koji je poslat Savetu Bezbednosti na odobrenje: Jedina održiva opcija za Kosovo je nezavisnost, nadgledana nezavisnost koja je trajala četiri godine.
Dakle, vrlo je interesantno prisetiti se sada, da je pre skoro 25 godina, u proleće 1999. godine, 19 zemalja zajedno bombardovalo evropsku državu, mora da je bilo jako loše. Kao što danas znamo, 19 zemalja ponekad ne mogu zajedno da izdaju saopštenje za javnost, ali tada su bombardovale Miloševićevu Jugoslaviju. 15. januara obeležićemo 25 godina od užasnog masakra u Račku, što je bio jasan pokazatelj da na Kosovu se priprema Srebrenica. S druge strane, u septembru 2012. godine, 25 zemalja zajedno, koje čine međunarodnu upravljačku grupu, zajednički su zaključile da nadzor nad nezavisnošću Kosova treba da bude ukinut. Imamo 19 zemalja zajedno, sve zapadne demokratske koje kažu da Miloševićevu Jugoslaviju treba bombardovati i imamo 25 zemalja zajedno u septembru 2012. koje govore da je Kosovo u redu, da treba da bude potpuno nezavisno i da će nadzor biti ukinut.
Koristiti Kosovo kao presedan za opravdavanje intervencije na drugom mestu, kao što to čini Kremlj, nije ništa drugo do direktan napad na istinu, čovečnost i razum. To također pokazuje potpuno zanemarivanje međunarodnog prava i odgovornosti za zaštitu, kao međunarodne norme koje nastoje osigurati da međunarodna zajednica nikada više ne uspeva zaustaviti masovne zločine genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti. Ovo je bio koncept koji se pojavio i sprovodio se nakon intervencije NATO-a na Kosovu i usvojen je jednoglasno 2005. godine na Svetskom Samitu UN-a, najvećem skupu šefova država i vlada u istoriji.
To isto pokazuje nepoštovanje prema Međunarodnom Sudu Pravde, koji je sa deset glasova za i četiri protiv dao mišljenje da deklaracija o nezavisnosti Kosova, usvojena 17. februara 2008. godine, nije prekršila međunarodno pravo. Naša planeta nema viši sud od MSP-a, tako da je pravna rasprava o proglašenju nezavisnosti Kosova završena 22. jula 2010. godine.
Verujem da sada, kada su pokreti krajnje desnice i autokrate u usponu, atlantska zajednica i demokratije moraju biti još aktivnije. To bi se, pre svega, odnosilo na pridruživanje pet zemalja EU koje ne priznaju Kosovo preostalim 22 članicama EU koje priznaju nezavisnost Kosova, gurajući diktatore i ekstremiste da puštaju lažne narative i prave lažna poređenja kako bi opravdali svoje hegemonijske projekte. Dakle, nismo samo mi koji će biti pomognuti. Transatlantski most i demokratije u današnjem svetu su ti koji čine iskorak u borbi protiv ovog desnog ekstremizma i autokratske plime koja se događa na demokratskom zapadu, koji pre nego kasnije izlaze kao pobednici.
Bez sumnje, Kosovo je uspešna priča NATO intervencije s jedne strane, i demokratske izgradnje države i društveno-ekonomskog razvoja s druge strane. Nezavisni ocenjivači pokazuju da je Kosovo šampion demokratije u regionu, uz najbrži demokratski uspon u poslednje tri godine u oblasti vladavine prava, političkih prava i građanskih sloboda, liberalne i izborne demokratije, transparentnosti i borbe protiv korupcije. Takođe ima najveći ekonomski rast u proseku u odnosu na region.
Dakle, zadatak broj jedan je dobiti pet zemalja EU koje nisu priznale Kosovo – da priznaju Kosovo, a to jeste i mora biti zajednički zadatak transatlantske zajednice jer je to zajednička odgovornost.
Naravno, bitna je normalizacija odnosa sa Srbijom. Važno je, jer je Srbija naš sused sa kojim delimo preko pola granice i ne možemo da menjamo geografiju i istoriju. Važno je i zato što je Srbija pokrenula sve ratove u bivšoj Jugoslaviji za koje nije preuzela odgovornost niti se izvinila za svu ljudsku patnju, zločin i razaranja koja su izazvali. Naprotiv. Danas ima 48 vojnih isturenih operativnih baza kao potkovica oko Kosova i ova potkovica je 1999. godine bila unutar Kosova, a sada je oko nje.
U prve dve godine naše vlade, Srbija je 4 puta dovodila svoju vojsku na granici, letela ruskim avionima Mig 29, ruskim helikopterima Mi-35 i donela je ruske tenkove T-72 MS. Srbija se nažalost nije promenila, niti se demokratizovala. Umesto da pokaže kajanje za zločine koje je počinila u prošlosti, ona stalno preti novim ratovima. Zbog toga je normalizacija važna. Normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije potrebna je normalizacija Srbije, u demokratskom i evropskom smislu te reči.
I sve to ne samo zato što se ne sme prigovoriti članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, već zato što Kosovo i Srbija moraju da žive rame uz rame kao normalni susedi, kroz dobrosusedske evropske odnose.
Zbog toga sam pozdravio pismo predsednika Bajdena iz 2021. koje stavlja uzajamno priznanje u centar budućeg sporazuma o normalizaciji između Kosova i Srbije. Jer uzajamno priznanje je uzajamno prihvatanje stvarnosti koje mora uključivati i suočavanje s prošlošću kako bi se omogućilo pomirenje.
Suočena s ruskom invazijom na Ukrajinu, atlantska zajednica je pozvala da se zadovolji s manje. Umesto konačnog sporazuma usredsređenog na uzajamno priznavanje, on se više zalagao za sporazum “na putu ka normalizaciji”, “usredsređen na uzajamno de fakto priznavanje”.
Naravno, naša vlada je za dijalog i pod bilo kojim okolnostima, mi se angažujemo samo za sporazume koji dalje unapređuju interese Kosova i jačaju našu državnost, a koji je neće umanjiti ili potkopati.
Ipak, naše pitanje je legitimno. Zašto se zadovoljiti s manje? Zašto smirivati Vučića?
Ako postoji ikakva pouka iz rata u Ukrajini, to je da smirivanje autokrata nikada ne funkcionira. Velikodušnost koja im je pokazana shvataju je kao znak slabosti, straha ili oboje. Nažalost, oni razumeju samo otpornost i demokratsku snagu.
Ali umesto štapa, Predsedniku Srbije se prilazi sa šargarepom. Što više problema pravi u regionu; više novca traži i uzima od EU. Što se više kreće prema Rusiji i Kini, EU ga više juri sa sredstvima. U međuvremenu, otkako je došao na vlast, Srbija je samo nazadovala u autokratiju.
Uprkos svemu ovome, Kosovo je ostalo posvećeno, konstruktivno i kreativno u dijalogu. Sada imamo sporazum koji mora da štiti one koji su ga doneli. Ne može biti slučaj da se pravno obavezujući sporazum prekrši bez posledica. Ipak, Srbija ga je u više navrata prekršila bez ikakvih posledica. Ne možemo se nadati održivoj implementaciji postignutih sporazuma bez pre svega poštovanja tih sporazuma. Ono što trenutno vidimo su barem sedmična kršenja, ponekad slova, ponekad duha, obično oba, Osnovnog ugovora za koji smo se dogovorili 27. februara ove godine.
Zbog toga smo zatražili potpisivanje ovog Sporazuma i pratećih dokumenata. Neprijatan bol u desnoj ruci predsednika Srbije ne može da posluži kao izgovor da ne potpišemo ono o čemu smo se dogovorili.
Prošle godine, 15. decembra u Pragu, predao sam našu aplikaciju za članstvo u Evropskoj Uniji i u procesu smo da postanemo članica Saveta Evrope.
Budućnost Kosova leži u Evropskoj Uniji i NATO-u. Naša posvećenost članstvu nikada se neće pokolebati, ali naša je zajednička odgovornost da se obraćamo donošenjem odluka tako da oni koji žele i zaslužuju da budu članovi zajednice imaju i priliku takođe. EU neće prisiljavati ljude i narode da postanu članovi EU, da se pridruže evropskoj porodici, ali onima koji to žele, onima koji rade za nju treba ponuditi proces zasnovan na zaslugama, pravu priliku sa velikom verovatnoćom, dok radimo i razmišljamo zajedno i koračamo ka evropskoj porodici.
Oni koji žele i rade treba da imaju normalnu logičnu prednost. Budućnost Kosova leži u EU i NATO-u, naša posvećenost članstvu stoga nikada neće odustati, naglašavam da mi ne tražimo alternative i ne želimo nikakve alternative. Ali upravo zbog toga, govoreći da su EU i NATO jedina alternativa, trebalo bi da se susrećemo s druge strane, sa realnom mogućnošću i verovatnoćom za napredak i uspeh.
Kada su u pitanju unutrašnji poslovi, rekao bih da je Kosovo na dobrom putu. Ova zemlja je promenila kolosek 14. februara 2021. godine, na ubedljivim izborima koji do sada nisu viđeni. Ono što je sada potrebno je prebaciti brzine napred jer je staza promenjena. Prema svim kredibilnim demokratskim pokazateljima, Kosovo je na dobrom putu demokratskog napretka i ekonomskog rasta. Ovo dvoje je neophodno za razvoj zemlje sa snažnom vladavinom prava i ekonomskim prosperitetom. Ali, slažem se sa pretpostavkom izveštaja da je ubedljiva pobeda 14. februara 2021. donela velika očekivanja.
I rekao bih da to nije samo zbog izborne pobede, već i zbog modernog digitaliziranog sveta u kojem živimo, gde građani vide celi svet u jednom ručnom uređaju. Oni vide kakav je život na drugim mestima. Upoređuju ga sa svojim i traže brze promene. Dakle, postoji, rekao bih, jaz u isporuci očekivanja, u smislu brzine, a ne kapaciteta. Naša vlada je isporučivala više za manje od tri godine nego prethodne vlade u jednoj deceniji.
Uzmimo za primer ekonomiju. Za dve godine smo privredi dodali 2,1 milijardu evra. Prethodnim vladama su bile potrebne tri godine da dodaju milijardu, a sada svake godine dodajemo više od milijardu. Kontinuirano smo se borili protiv sive ekonomije i imali dvocifren rast prihoda, što je rezultiralo sa 860 miliona evra koje smo dodali u naš državni budžet. Budžet u 2024. godini će biti veći za 35% od budžeta za 2021. Preko 1/3 povećanja, samo za tri godine, godišnjeg državnog budžeta. Prvi put sledeće godine očekujemo dvocifrenu milijardu BDP-a, što je povećanje od 40% u odnosu na 2019. i 50% u odnosu na 2020. godinu, koja je bila prva godina pandemije, kada smo imali virus bez vakcina.
Ili uzmite izvoz. U prve dve godine našeg upravljanja udvostručili smo izvoz. U 2020. godini iznosili su 475 miliona evra, dok su 2022. iznosili 920 miliona evra. Kao rezultat toga, omjer izvoza i uvoza je pao sa 1 prema 9 na manje od 1 prema 6. Kao socijaldemokratska vlada, podelili smo blizu milijardu evra za tri godine bez dodavanja novog duga; prvi put uvedeni dodaci za novopečene majke i decu što je koristilo više od 387 hiljada dece mlađe od 16 godina i više od 50 hiljada majki; otvorili smo nova radna mesta sa politikama kao što su ‘Vlada za porodice’ i ‘SuperPuna’ gde je dodato 10 hiljada radnih mesta.
Udvostručili smo budžet za odbranu, a ulaganja u naoružanje povećali za 191%. Izvršili smo 1100 policijskih operacija; zatvorena 34 ilegalna puta, od toga 26 na severu; uništili 16 laboratorija za drogu, od kojih 9 na severu, kao i 6 laboratorija za rudarenje kriptovaluta takođe na severu i zaplenli 2,2 tone narkotika.
Sve to dok smo se suočavali sa višestrukim svetskim krizama poput pandemije Covid-19, a kasnije i ekonomske i energetske krize koja je dovela do povećanja cena. Međutim, i ovde imamo pozitivan trend, inflacija u januaru iznosila je 12%, u oktobru ove godine pala je na 3,3%.
Ali opet postoji jaz u brzini isporuke. Ovaj jaz je delom posledica nerešenih problema koji su se gomilali u poslednje dve decenije, bilo da se radi o, na primer, nedostatku ulaganja u, recimo, energetski sektor, zdravstvo, obrazovanje, obuku za nova radna mesta, ali i u isto vreme postoje strukturni problemi za koje je potrebno vreme da se reše jer promena nema oblik novog događaja, već novih struktura koje su uspostavljene za nove procese.
Na primer, nedostatak ulaganja u energetski sektor, uprkos rastućoj potražnji, doveo nas je u situaciju da ne možemo zadovoljiti svoje energetske potrebe. Postoje dve elektrane izgrađene 1960-ih i 1980-ih koje zahtevaju stalne popravke i uzrokuju previše zagađenja. Mi smo delovali. U naše prve dve godine odgovorili smo strategijom koja će povećati proizvodne kapacitete za obnovljive izvore energije za dodatnih 1,2 GW do 2031. godine, i sa skoro 1 milijardu novih investicija u projekte za pretvaranje energetske tranzicije u stvarnost za Kosovo. Solarni park 100 MW, aukcija je otvorena do 31. januara, nudimo 15 godina ugovora o otkupu struje i 30 godina ugovora o zakupu zemljišta, a sredinom iduće godine otvaramo drugu aukciju za proizvodnju električne energije vetrenjačama , 150 MW, za razliku od ovog jednog solarnog parka od 100 MW, biće nespecifična lokacija. Dok solarni park, 365 hektara, od kojih je potrebno izabrati 120, nalazi se u selu Kramovik u Orahovcu.
Potrebna nam je pravedna tranzicija, ona u kojoj se sredstva ne preusmeravaju kako bi se zaustavio ili odgodio naš ekonomski rast i ona koja ne povećava našu ovisnost o izvorima energije koje nemamo.
Naša zemlja je mlada, ali naš obrazovni sistem nije pripremio naše ljude za sadašnje i predstojeće poslove. Obrazovni sistem i pozicija nastavnika su u protekloj deceniji viđeni kao mesto za napredovanje i nagrađivanje partijskih aktivista u zamenu za glasove. Isto je primenjeno i u zdravstvenom sistemu.
Ovo, zajedno sa hroničnim izbegavanjem rešavanja problema koji su se gomilali u privredi, obrazovanju i zdravstvenom sistemu, dovelo je do toga da stotine hiljada mladih ljudi napusti zemlju, što je proces koji je kulminirao u zimu 2014. masovnom migracijom i nastavlja se u manjoj meri od tada.
To je problem koji preti da ometa naš društveni i ekonomski napredak. To je rezultat promašene politike prošlosti, kojom se bavimo od prvog dana. Naš odgovor na obrazovanje bilo je uvođenje dualnog sistema obrazovanja, onoga što Nemci zovu „Ausbildung“, a ovu reč smo naučili od naše dijaspore u Nemačkoj i Švajcarskoj, gde ulažemo u programe stručnog usavršavanja pokušavajući da premostimo jaz između stručnog obrazovanja i tržišta rada.
Mora biti da oni koji steknu diplomu na univerzitetu mogu da nađu posao. Zato se bavimo ogromnim jazom između onoga što univerzitetska diploma nudi i onoga što zahteva tržište rada. Da se osvrnemo na ono što je gospođa Ozdemir govorila, mi smo dodelili oko 3000 stipendija za studentkinje STEM (nauka, tehnologija, inženjering i matematika) i sada na Kosovu, verovali ili ne, 50% studenata STEM-a su žene. Prosek u EU je 17%. Dakle, videli smo da je ulaganje u studentkinje najveći povraćaj koji se može dobiti. Samo sa stipendijama od 1000 evra godišnje, koje nisu mnogo, toliko se može postići.
Verujem da će naše politike moći ne samo da zaustave emigraciju naših mladih ljudi, već i da ga preokrenu jer sada postoje brojne kompanije koje premošćuju potencijal Kosova sa talentovanom omladinom Kosova u zemlji i inostranstvu.
Ali, kako su pokazali najnoviji rezultati u PISA testu, ovo je dug proces. Adresiranje ovoga zahteva od nastavnika da se pridržavaju profesionalnih standarda i da razumeju da je biti učitelj plemenita profesija. Posao vlade je da obezbedi pristojnu platu i uslove rada, ali je posao nastavnika da inspiriše i podučava našu decu kako bi se istakla.
Ima još posla, mnogo više posla da se uradi na rešavanju rastućih problema, ali verujem, stoga insistiram, da smo na dobrom putu.
Mnogo vam hvala.
Last modified: 15 децембра, 2023