Priština, 13. februar 2024
Premijer Republike Kosovo, Albin Kurti učestvovao je danas na komemorativnoj ceremoniji u čast života profesora Moshea Landsmana, suosnivača Odseka za Psihologiju, na Univerzitetu „Hasan Priština“ u Prištini.
Premijer Kurti je u svom uvodnom govoru rekao da je profesor Landsman svoju profesiju pretvorio u aktivizam, jer ono što je čitao, što je znao, podelio je sa drugima kako bi društvo i svet učinilo još boljim nego što jeste, i sve ovo ne radeći sa društvom i svetom na apstraktan i opšti način, već pojedinačno sa svima onima koje je sreo.
„Na Kosovu ga znamo kao jednog od prvih koji je posle rata na Kosovu sleteo u humanitarnu grupu i pomogao žrtvama rata. Znači, pitao ih je ko je žrtva u nekoj situaciji. I prvo je radio sa žrtvom. I preko žrtve je shvatio tu situaciju i pokušao da je promeni sa drugima“, rekao je.
Doprinos profesora Moshea nastaviće se sa studentima i saradnicima koji u njegovom liku nalaze i inspiraciju za dalji rad i doprinos.
Prisećajući se prošlogodišnjeg susreta sa njim, premijer je svoj govor završio izrazivši saučešće i divljenje za profesora Moshe Landsmana.
Ministarstvo Obrazovanja, Nauke, Tehnologije i Inovacija prošle godine je ocenilo dr. Landsmana sa počasnom nagradom za izuzetan doprinos razvoju obrazovanja na Kosovu, sa posebnim akcentom na oblast psihologije.
Dr. Landsman je iza sebe ostavio vrednu karijeru profesora i psihologa u Izraelu od 1970-ih, dok njegova veza sa Kosovom datira iz posleratnog perioda kada je prvi put došao da pomogne žrtvama seksualnog nasilja tokom rata. U Odseku za Psihologiju Prištinskog Univerziteta, prvi posleratni na Kosovu, dr. Landsman je bio dugogodišnji profesor i ostavio je traga na diplomiranju mnogih generacija studenata psihologije.
Govor premijera Kurtija:
Poštovani profesori Odseka za Psihologiju,
Dragi studenti,
Poštovani prisutni,
Moshe Landsman je bio psiholog, profesor, učitelj, savetnik, mentor, aktivista i radnik pozitivnih i progresivnih promena, usredsređenih na ljude i pravo.
Svoju profesiju je pretvorio u aktivizam jer je ono što je čitao, što je znao, delio sa drugima i trudio se da se to dobro iskoristi kako bi društvo, svet, postao još veći, još bolji nego što jeste. I sve to ne radeći sa društvom i svetom na apstraktan i opšti način, već pojedinačno sa svima onima koje je sreo i sa svima sa kojima je razmenjivao.
Na Kosovu ga znamo kao jednog od prvih koji je posle rata na Kosovu sleteo u humanitarnu grupu i pomogao žrtvama rata. Znači, pitao ih je ko je žrtva u nekoj situaciji. I prvo je radio sa žrtvom. I preko žrtve je shvatio tu situaciju i pokušao da je promeni sa drugima.
Zajedno sa profesorom Neki Juniku, akademikom Pajazitom Nushijem, profesorom Willyjem Butollom i našim psiholozima, bio je suosnivač Odseka za Psihologiju Univerziteta u Prištini.
Kao psiholog u zajednici, socijalna pravda, oslobođenje i osnaživanje bili su u središtu njegovih preokupacija i angažmana u Centru za Rehabilitaciju žrtava torture, u Nacionalnom udruženju za autizam i mnogim drugim organizacijama civilnog društva na Kosovu, ali i u drugim zemljama. .
Moshe je, nesumnjivo, mnogo doprineo, a njegov doprinos će se nastaviti sa studentima i saradnicima koji i u njegovom liku nalaze inspiraciju, inspiraciju za svoj rad i dalji doprinos.
Sa sastanaka koje sam imao sa njim, stalno smo razgovarali o pitanjima ljudi koji su prošli zatvore na Kosovu, onih koji su izašli iz zatvora ali su to nosili sa sobom i sa druge strane o čitanjima koja sam ja čitao. Naravno, u diskusijama o mojim čitanjima bilo je vrlo jasno da sam bio više entuzijastičan nego talentovan, i bio sam veoma impresioniran što je, najblaže rečeno, imao snažno poznavanje dinamičke psihoanalize, što je mene zaokupljalo, ali u isto vreme je bio komunitaran, i to je ušlo u moj posao.
Ne mislim na frojdizam, recimo trojstvo, ego, super ego i id u nekakvoj, recimo, psihologiji ega kao što je “Ja, sam, sebe”, više me je zanimalo kako se to deli sa drugima, intersubjektivnost i tako dalje, i bio sam veoma impresioniran kako je u isto vreme pokušao da mi pomogne ali ne bez kritike, odnosno ne bez nekoga ko vam ne pomaže da se istovremeno preispitate. Dakle, napreduj, ali napreduj na jedan način na koji si sigurniji u ciljeve nego u sebe. Dakle, više voliš ono što želiš da postigneš nego samog sebe kao subjekta koji teži tom cilju.
I pored toga, ono što je mene lično mnogo inspirisalo je u ideji o funkciji psihologije u, recimo, oslobađajućem aspektu. Jer jedna od diskusija sa njim je bila kako smo sigurniji u oslobođenje nego u slobodu.
Potreba za oslobođenjem i projekat oslobođenja imaju veću sigurnost nego osećaj slobode.
I ovo se slagalo sa mnom, kao što sam rekao, jer sam takođe verovao da i aspekt identiteta, i aspekt društvene i političke posvećenosti, dobijaju sigurnije značenje kada su deo oslobađajućeg projekta nego jednostavno uživanje u slobodi kao takvoj, jer tada se uvek isticalo da li smo sigurni da smo slobodni, i ako smo slobodni u kojoj meri smo.
A projekat oslobođenja, koji je zapravo bio deo mog ličnog formiranja zbog 90-ih ali i 80-ih, postao je veoma važan aspekt za ono što sam želeo da radim. I na kraju, nikada nisam sreo nikog drugog sa tako prodornim, prodornim i dobroćudnim pogledom.
Jer oni koji te tako prodorno gledaju, automatski se stiče utisak da ti ne žele najbolje, odnosno gledaju te pomalo kao istražni policajci, tužioci, doktori i učitelji itd.
Ali taj prodorni pogled ima neku vrstu negativne spontanosti, da, on je uvek imao taj prodorni pogled sa mnom, ali nikada se nisam osećao loše jer je bio veoma ljubazan. Stoga, dozvolite mi da vam se pridružim u našem saučešću za njega i našem divljenju prema njemu.
Last modified: 15 фебруара, 2024