Priština, 31. januar 2024
Premijer Republike Kosovo, Albin Kurti učestvovao je danas na komemorativnoj ceremoniji povodom Međunarodnog dana sećanja na Holokaust, koja je održana u Narodnoj Biblioteci u organizaciji Ambasade Izraela na Kosovu.
On je u obraćanju prisutnima, među kojima su bili čelnici država, ambasadori i predstavnici institucija, rekao da je obeležavanje Holokausta dužnost svih demokratija, bez obzira na njihovu ulogu u tome.
„Holokaust nam služi kao potresan primer opasnosti od fanatizma i netolerancije i da sećanje na njega motiviše ljude da se suprotstave nepravdi i promovišu jednakost i dostojanstvo za sve“, rekao je premijer.
On je dodao da žrtve ne bi trebalo da budu savršene da bi zaslužile da glasno progovore, a počinioci treba da se suoče sa pravdom jer je pravda daleko savršenija od svakog zločina.
„Težina patnje civila, čak i ako se deluje u samoodbrani, treba da bude naš kompas u načinu na koji idemo napred“, rekao je dalje, ističući da nijedna sadašnja ili buduća akcija bilo koje vlade ne bi trebalo da otvara put za istorijsku reviziju.
„Istorija Holokausta se mora pamtiti, ali se nikada ne sme menjati“, rekao je premijer Kurti na kraju svog govora.
Celi govor Premijera Republike Kosovo, Albina Kurtija:
Tokom našeg poslednjeg okupljanja, pre godinu dana, u prvom redu, sedeo je moj dragi prijatelj i sjajni profesor i psihijatar, Moše Landsman. Preminuo je pre dve nedelje, ali njegov duh je sa nama, ne samo večeras. Dozvolite mi da počnem tako što ću izraziti svoje iskreno saučešće svim njegovim studentima, kolegama i ostalima – svim onim koji su ga poznavali, sigurno ga nikada neće zaboraviti.
Vaša Ekselencijo Vjosa Osmani-Sadriu, predsednica Republike Kosovo,
Vaša Ekselencijo ambasadorka Tammy Ziv, ambasadorka Države Izrael u Republici Kosovo,
Vaša Ekselencijo Glauk Konjufca, predsednik Skupštine Republike Kosovo,
Vaša Ekselencijo ambasador Jorn Rohde, ambasador Savezne Republike Nemačke u Republici Kosovo,
Ekselencije ambasadori i predstavnici diplomatskih misija na Kosovu,
Poštovani narodni poslanici i ministri i zamenici ministara Vlade,
Poštovani predstavniče Jevrejske zajednice Kosova, g. Gani Demiri,
Poštovani gradonačelnici opština,
Poštovani gosti,
Dame i gospodo,
Na Dan sećanja na Holokaust 2015. godine, preživeo holokausta i nobelovac Elie Wiesel, u intervjuu odražavajući o užasima koje je doživeo i kojima je bio svedok, rekao je: „Možda nema reči za ono što se dogodilo“.
Nema reči. Nijedan opis se nikada neće približiti da obuhvati bol i zlo. Međutim, tišina takođe nije opcija. Moramo govoriti o užasima koji su se dogodili da bismo zapamtili i sačuvali u životu činjenice o tome šta se dogodilo.
Ono što je Hitler nazvao „konačnim rešenjem“ zaista je bilo potpuno istrebljenje Jevreja. Počelo je sa Einsatzgruppen odredima smrti na istoku, masakrirajući oko 1.000.000. U jaruzi Babyn Yar u Ukrajini za 36 sati masakrirano je skoro 34.000 Jevreja.
Nastavilo se u koncentracionim logorima, gde su zatvorenici bili suočeni sa glađu i bolestima. U getima, ili zatvorenim četvrtima, od kojih je najveći Varšavski geto, ljudi su umirali od gladi na ulicama. Svakog jutra, leševi su sakupljani oko 4-5 sati izjutra.
To je kulminiralo logorima za istrebljenje; državnih objekata čija je jedina svrha bila ubijanje. Aušvic-Birkenau se sastojao od koncentracionog logora, logora prinudnog rada i logora za istrebljenje. Aušvic – čije je oslobođenje obeleženo proteklog vikenda – bio je najsmrtonosniji od svih šest logora za istrebljenje. Godine 1945. savezničke snage su otkrile dokaze užasa. Čak je i Wiesel rekao, nema reči.
Ubijeno je šest miliona Jevreja, zajedno sa milionima drugih ciljanih grupa, uključujući Rome, LGBT osobe, osobe sa invaliditetom i mentalnim bolestima, i one koji su se smatrali političkim pretnjama, uglavnom levičarskim, između ostalih.
Živeti u Evropi znači svuda nailaziti na znake Holokausta. Bilo je sveprisutno. Holokaust je takođe zahtevao da sve – mnoge zemlje, pojedinci i čitava društva koja su pomagala u progonu Jevreja mnogo pre Drugog Svetskog Rata – sagledaju svoje najgore ja. Neopisiva šteta Holokausta razbila je naše društvo, nateravši nas da vidimo do čega može dovesti antisemitska mržnja.
Mi na Kosovu, kao društvo, osećamo poseban poziv da se sećamo ovih zločina. Nema dobra koje proizilazi iz zločina protiv čovečnosti. Nema srebrne obloge. Ali postoji empatija koja dolazi iz dubokih rana, iz nedavnog sećanja.
Dok je Evropa s pravom podigla spomenike kako bi se suočila sa najmračnijim delom svoje istorije, mnogi preživeli morali su da se bore protiv poricanja holokausta. Čak i od samih država, a ne samo privatnih individa. Četrdeset pet godina nakon završetka Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je potiskivao i cenzurisao sve zapise u vezi sa Holokaustom, uključujući sve inicijative za obeležavanje Babynog Yara.
Sećanje na Holokaust je dužnost svih demokratija, bez obzira na njihovu ulogu u tome. Sećanje na strahote je pokrenulo naša društva napred. Holokaust služi kao dirljiv primer opasnosti od netrpeljivosti i netolerancije. Sećanje na to motiviše ljude da se suprotstave nepravdi i promovišu jednakost i dostojanstvo za sve. Godine 1945. svet je bio svedok prelomnog trenutka sa Nirnberškim suđenjem. Po prvi put, međunarodni tribunal je zločince proglasio odgovornim za zločine protiv čovečnosti. Ovo duboko obračunavanje izazvalo je potrebu za univerzalnom deklaracijom o pravima, potvrđujući svojstveno dostojanstvo i prava svakog pojedinca od trenutka rođenja. Odgovarajući na ovaj poziv, Generalna skupština Ujedinjenih Nacija sastala se u Parizu 10. decembra 1948. godine i sa ponosom usvojila Univerzalnu Deklaraciju o Ljudskim Pravima.
Žrtve ne moraju da budu savršene da bi zaslužile da govore naglas. Počinioci treba da se suoče: pravda je mnogo savršenija od svakog zločina. Ali težina civilne patnje – čak i ako deluje u samoodbrani – mora biti naš kompas u načinu na koji idemo napred. Međutim, nijedna sadašnja ili buduća akcija bilo koje vlade ne bi trebalo da otvori put istorijskom revizionizmu. Istorija Holokausta se mora pamtiti, ali nikada ne menjati.
Sa ekstremno desničarskim pokretima u usponu u Evropi i šire i ljudskim pravima mnogih koji su u opasnosti da budu ugroženi, imamo povećanu dužnost da vodimo tačne i žive zapise o prošlosti.
Regres bi postao kolektivni poraz i teška opasnost za sve ljude. Stojmo svim srcem iza reči iskovanih od neopisivog bola: Nikada više!
Hvala vam!
Last modified: 1 фебруара, 2024