Priština, 2 mart 2023.
Hvala predsedniče Konjufca,
Poštovani poslanici Skupštine,
Poštovani građani Republike,
Danas se nalazim ovde da vas obavestim i izvestim o poslednjem sastanku na visokom nivou u okviru Dijaloga sa Srbijom uz posredovanje Evropske unije, koji je, kao što znamo, održan u ponedeljak ove nedelje, odnosno 27. februara. Sastanak je zvanično sazvao visoki predstavnik za vanjsku politiku i potpredsednik Evropske komisije g. Josep Borell sa dve tačke dnevnog reda. Prva, formalizacija prihvatanja Osnovnog sporazuma koji je predložila Evropska unija, uz podršku Nemačke, Francuske, Italije i Sjedinjenih Američkih Država. A drugo pitanje je diskusija o planu primene ovog sporazuma. Dozvolite da naglasim da često puta postoje nesporazumu u odnosu na ova dva dokumenta. EU je predložila zvaničmo samo jedan dokument, Osnovni sporazum između Kosova i Srbije. O planu implementacije će se morati pregovarati, a pregovori o njemu još nisu počeli.
Na visokom nivou od 27.februara, ja sam prisustvovao na oba sastanka. Na početku na bilateralnom sastanku, sa predstavnicima Borell i posrednikom Lajcak, a nakon toga na trilateralnom sastanku kojem je prisustvovao i predsednik Srbije Vučić. Na trilateralnom sastanku sam Evropskoj uniji ponudio zvanični potpis kao predsednik Vlade Republike na Osnovni sporazum, koji bi i predstavnik Borel i predsednik Vučić morali da potpišu i isti bi trebao da bude odobren na samitu Evropskog saveta. Moj predlog da se sporazum zvanično potpiše predsednik Srbije je odmah odbio. Njegovo odbijanje je bilo kategorično, što je i on saopštio nakon završetka sastanka. Dozvolite mi da pojasnim da je stav predstavnika Borela, kao što je navedeno u njegovom saopštenju za javnost, da se o ovom dokumentu neće dalje raspravljati; stoga postoji finalizovani format i stoga je isti objavljen na zvaničnom sajtu Evropske unije. Obe strane su se složile sa takvom pozicijom, ali to ne znači da su strane zvanično prihvatile sporazum. Prihvatanje se vrši samo potpisom obe strane, u početku, prema međunarodnoj proceduri ugovaranja država. Odbijanje Srbije da ga potpiše je pokazatelj da se ne slaže sa sadržajem, jer nije spremna da takvom sporazumu da obavezujuću pravnu i međunarodnu formu.
Dozvolite mi da ponovim da postoji velika razlika između, s jedne strane, prihvatanja teksta sporazuma kao simboličke dimenzije, i sa druge strane, prihvatanja njegovih međunarodnopravnih obaveza. Prvi je bez ikakvih pravnih i političkih posledica i ima simboličku prirodu. Drugi ima pravne i političke posledice, sve na međunarodnom nivou odnosa Republike Kosovo i Srbije. Predsednik Srbije je odbiodrugi, odnosno odbija da prihvati sporazum kao deo međunarodnih obaveza koje obavezuju strane u međunarodnom pravu. Razlozi za njegovo odbijanje ne zaslužuju komentar sa moje strane, ali, naravno, trebao bi da budu polazna osnova za racionalnu i utilitarnu procenu pitanja za koga je takav sporazum povoljan a za koga ne. Predlažem da u javnom diskursu ne iznosite argumente koji su i besmisleni i štetni i u skladu sa onima koji se protive sporazumu u našem severnom susedu. Oni koji kažu da ovaj sporazum nema de facto priznanje imaju teret dokazivanja zašto ga je potom odbio svojim zvaničnim potpisom predsednik Srbije; oni koji kažu da ovaj sporazum nije usmeren na regulisanje odnosa dve nezavisne države, treba da se zapitaju zašto onda predsednik Srbije smatra njegovo potpisivanje kršenjem svojih ‘crvenih linija’?!
Dozvolite da vam kažem da Osnovni sporazum između Kosova i Srbije predstavlja važan korak u regulisanju spoljnih, međunarodnih odnosa dve nezavisne države. On se zasniva na principu ravnopravnosti suverenosti, poštovanju teritorijalnog integriteta, nezavisnosti, odustajanja od prepreka za članstvo naše Republike u međunarodnim organizacijama, razmeni diplomatskih misija preko punopravnih ambasadora, priznavanju državnih simbola, pasoša itd. Sporazum omogućava mirovni projekat koji je vremenski sekvenciran i postizanje konačnog sporazuma pretvara u zakonsku obavezu. Sporazum otvara put našoj Republici da se pridruži mnogim međunarodnim organizacijama, što je najvažnije kroz prihvatanje pravnog kapaciteta za ulazak u NATO i potpisivanje Partnerstva za mir sa NATO-om gde po prvi put Vojska Kosova postaje saveznik, državni partner NATO-a, članstvo u desetine međunarodnih konvencija, status kandidata u Evropskoj uniji, članstvo u Savetu Evrope i tako dalje.
S druge strane, primetio sam da ima i dosta nesporazuma i neistinitih informacija u vezi sa nekim tačkama sporazuma. Dozvolite mi da ponovim da je moja osnovna premisa kao premijera da ne bih dozvolio da se pregovara o bilo čemu što nije u skladu sa ustavnim i pravnim sistemom Republike, niti o bilo čemu što ima za cilj teritorijalizaciju, monoetničnost ili stvaranje mostova za mešanje Srbije u unutrašnja pitanja Republike Kosovo. Nijedno od toga, nikada. Političke i istorijske greške prošlih vlada nikada se neće ponoviti, naprotiv, uložiću maksimalne napore da te političke i istorijske greške prošlih vlada otklonim, ili ih bar suštinski smanjim, tako da ne budu prepreka za stabilan, demokratski i unitarni karakter naše Republike. O mnogim detaljima ne mogu da govorim, ali ih zdrav razum može lako predpostaviti jednostavnim čitanjem postupaka i tekstova koje sam prihvatio.
U ovom trenutku, dozvolite mi da istaknem da je jedini deo gde postoji problem u ovom sporazumu onaj koji se odnosi na nasleđene obaveze i za koji postoji međunarodni konsenzus da ih treba primeniti. To je tačka 10 Sporazuma, član 10 Sporazuma, u poslednjoj rečenici, sadrži normu da se „svi“ Briselski sporazumi moraju primeniti.
Međutim, ovo treba shvatiti kao obavezu prema celini, i nejasnoće koja prati celinu, a ne kao nešto posebno za element sporazuma. Naravno, ovde govorim o sporazumu Tači-Dačić od 19.04.2013. , ratifikovan u ovoj Skupštini sa preko 80 glasova, a proširen sporazumom Mustafa-Vučić od 25. avgusta 2015. godine o Zajednici. Dakle, Osnovni sporazum ne razdvaja elemente već ih stavlja u normu tipa ‘kategorija’; tj. prihvatio sam da postoji ‘vreća sporazuma’, a da bismo sproveli oko 40 sporazuma odjednom moramo da obezbedimo da se oni sprovode u skladu sa njihovim vremenskim tokom, i takođe samo oni za koje postoji ustavno i zakonsko ovlašćenje u našoj Republici za sprovođenje. Zato, i kada se kaže da se moraju sprovesti, pročitajte rečenicu do kraja jer ne kaže da se samo moraju sprovesti. Ako me pitate da treba da se sprovede ono što cela međunarodna zajednica saveznika očekuje da bude sprovedeno, jer su ih ratifikovale i odobrile prethodne vlade i zakonodavna tela, moj odgovor je DA, ALI samo ako se svi sprovedu iu skladu sa ustavnim i zakonskim odredbama naše Republike, poštujući demokratiju, jednakost, ljudska prava i simetriju. Ne dozvoljavam izuzetke, izdvajanje ili fokusiranje na jedan. Toliko mogu reći zasada o ovoj tački .
Dozvolite mi takođe da vam garantujem da ništa novo, što nije izričito priznato u prethodnim sporazumima, ne bi bilo prihvaćeno, pregovarano i uključeno u Osnovni sporazum. Svi oni koji kažu da smo prihvatili novi element u Osnovnom sporazumu su dezinformisani ili vam nedostaje racionalnost u proceni. Ukoliko bi govorio više oštetio bih pregovaračku poziciju naše Vlade.
Na kraju, dozvolite mi da istaknem da je moja Vlada spremna da ide na bilo koji sastanak na visokom nivou, na poziv predstavnika Borela, i to će učiniti za sledeći sastanak u gradu Ohridu gde, sticajem okolnosti, postoji sporazum o pomirenju koji se zasniva na standarde i liderstvo Evropske unije, na osnovu čega bismo možda u šest država Zapadnog Balkana mogli i trebali da stvaramo reciprocitet.
Naglasiću još dva značajna pitanja, koja su pokrenuta i ovde danas a i ovih dana.
Što se tiče stava da je ‘overcome the past’ oprost zločina Srbije, ili odustajanje od suočavanja sa prošlošću. Dozvolite da naglasim da je ovaj stav netačan, nepravedan i nije istina. Jedno od mojih glavnih insistiranja je bilo da osnovni sporazum bez elementa tranzicione pravde ne može i ne sme postići. Pojam ‘overcome the past’ predstavlja, naprotiv, obavezu za strane da se pozabave prošlošću i da je ne zaborave. U suprotnom, bi bio naslov ‘forget the past’ ili ‘disregard the past’. Pojam ‘overcome the past” konceptualno i bukvalno, u originalu, na nemačkom se zove ‘vergangenheitsbevaltigung’, što predstavlja nemački metod rešavanja tranzicione pravde posle Drugog svetskog rata. To je koncept On se zasniva se na sistemu tranzicione pravde, koji ima za cilj da kaže istinu o prošlosti, da se bori protiv revizionizma istine i da procesuira i kazni one koji snose odgovornost za prošlost. Dakle, ne da Osnovni sporazum ništa ne amnestira, niti oprašta, već, naprotiv, ima za cilj da se civilizovanim sredstvima naglasip rošlosti u cilju borbe protiv zločinaca koji su počinili ratne zločine, isticanje istine, zaštita narativa žrtava, i vaspitanje novih generacija na osnovu pravde za prošlost. To nije zaborav, niti prevazilaženje prošlosti, već njeno isticanje i izgradnja budućnosti, naglašavajući prošlost kroz državno-pravnu, moralnu i kulturnu odgovornost. I da ponovim da su tekstovi koje za sada imamo su samo na engleskom i njih ćemo se pridržavati. Tekstovi će biti prevedeni na kraju, kada se dogovorimo o verziji teksta na engleskom jeziku, kakvi jesu. Dakle, ovo je što se tiče suočavanja sa prošlošću.
Drugi je pogrešno tumačenje pitanja statusa. Slušao sam poslanika Abdidžiku, rekao je da je pitanje statusa otvoreno ili da je neutralno. Dozvolite mi prvo da govorim o kontekstu i šta tačno piše, što bi trebalo da pažljivo pročitate. Pre četiri godine, bivši predsednik Tramp poslao je pismo bivšem predsedniku Tačiju gde je upotrebio izraz „međusobno priznanje“. Pre dve godine, sadašnji predsednik Bajden je to uradio, „uzajamno priznanje“. Postavlja se pitanje zašto nisu rekli priznanje Kosova od Srbije već „međusobno priznanje“? Zato što u suštini ne možete priznati zemlju koja vas ne priznaje, a da se ne podvrgne ponovnoj okupaciji. Shodno tome, oba predsednika su nam pokazala da trenutno imamo stanje međusobnog nepriznavanja, a od međusobnog nepriznavanja moramo da pređemo na uzajamno priznavanje. Inače bi napisali da Srbija prizna Kosovo i to je to. I ovde, ako primetite u četvrtoj rečenici preambule, piše “including on the status questions”“, pitanja, a ne pitanje kako je rekao poslanik Abdidžiku. Pitanja, zašto? Zato što sam od prvog susreta kada sam bio u Briselu sa predsednikom Vučićem kod Borella, sredinom juna 2021. rekao „Republika Kosovo ne priznaje Srbiju“, odmah na početku. On je rekao Srbija ne priznaje Kosovo. Rekao sam „Republika Kosovo ne priznaje Srbiju“, u skladu sa dva pisma dva američka predsednika, međusobno nepriznavanje.. Sad ovde imate “status questions”, da li znate zašto? Međunarodni faktori vrlo dobro znaju da nezavisnost Kosova nije u pitanju, već u suštini konfliktnan je Ustav Srbije. Ako na Zapadnom Balkanu postoji država koja ima neodređen status, to je upravo Srbija. Ja taj Ustav ne priznajem, jer u drugoj rečenici premehule srpskog ustava navodi se da je “Kosovo sastavni deo Srbije”. Ja ne mogu da priznam taj Ustav. Dakle, sa uzajamnog nepriznavanja moramo preći na uzajamno priznanje. Oni su čuli da Srbija kaže da ne priznaje Kosovo, ali su takođe čuli da je Kosovo kaže da ne priznaje Srbiju. Zato imate “status questions”, u množini poslaniče Abdidžiku. Ne reci pitanje, već pitanja. Radi se o množini. Nije “status questions”.
I zadnje pitanje se odnosi na član 7.
Sa moje tačke gledišta, Zajednica opština sa srpskom većinom, kao sporazum nasleđen od 2013. i 2015. godine je u članu 10. Član 7 govori o srpskoj zajednici, koji ako ne grešim, spominje se preko 10 puta u Ustavu Republike Kosovo. Dakle, srpska zajednica nijsu opštine sa srpskom većinom, kategorijksi su dve različite stvari. Srpska zajednica takođe postoji u Ahtisarijevom planu, a mnogo puta se spominje u Ustavu Republike.
Sporazum predviđa da se prava srpske zajednice na Kosovu moraju zagarantovati “u skladu sa”, ponavljam “u skladu sa konvencijama Saveta Evrope Jedini konvencija Saveta Evrope koja reguliše aspekte prava nevećinskih zajednica je Okvirna konvencija o zaštiti manjina, koja je već deo Ustava Kosova (član 22). Nema druge konvencije. Dakle, maksimum koji može podrazumevati takvo samoupravljanje je ono što Ustav već predviđa u svom članu 22. Glavni predlog nema posebnu referencu šta bi takvo samoupravljanje značilo, dok je visoki plafon Okvirna konvencija Saveta Evrope. I to podrazumeva da rezultat mora biti format poštovanja pojedinačnih (neteritorijalnih) prava manjina, koje se zasniva na pojedincu sa pravima čak i pripadnosti, a ne u institucijama i njihovom monopolu teritorijalizacije. Dakle, ovde nisam dao ništa: Ono što sam obećao i prihvatio je da se srpska zajednica na Kosovu tretira u skladu sa članom 22. Ustava, koji je deo Okvirne konvencije. Svako ko kaže da je ovo dodatni deo ili da to podrazumeva nešto dodatno, pogrešno je ili na taj način rezonirjaju naši severni susedi. Zajednica kao što je srpska – a srpska zajednica je zajednica koja je priznata u Ustavu Republike Kosovo – podrazumeva društvenu, neteritorijalnu, vaninstitucionalnu i nepolitičku dimenziju skupa pojedinaca. Nema zajednice bez pojedinca, ali pojedinci mogu biti društvena, neteritorijalna, vaninstitucionalna i nepolitička zajednica. Okvirna konvencija podleže pojedincima koji su deo manjinskih grupa, a to je smisao člana 7. Osnovnog sporazuma. Dakle, ne postoji ništa više od onoga što već postoji: dakle, član 22. Ustava i sve što je deo člana 22. Ustava je pozivanje na individualna prava pripadnika svih zajednica, a jedno od njih je naravno i srpska zajednica. Znači priznavanje ljudskih prava koja su svojstvena liberalnoj demokratiji, kao što su pravo na jezik, obrazovanje na svom jeziku, pravo na zapošljavanje bez diskriminacije i dr. za pripadnike srpske zajednice, je već ustavna i zakonska garancija u našoj zemlji.
Hvala vam!
Last modified: 6 марта, 2023