Priština, 10. jul 2026.
Uoči 11. jula, premijer na dužnosti Republike Kosovo, Albin Kurti, učestvovao je na obeležavanju genocida u Srebrenici, koju su organizovali zamenica predsednice parlamenta Emilija Redžepi i profesor Nedžmedin Spahiju u Institutu za istoriju.
Premijer na dužnosti Kurti rekao je da 11. jul 1995. godine ostaje dan urezan u savest Evrope kao dokaz zločina počinjenog protiv jednog naroda, protiv ljudskog dostojanstva i protiv same mogućnosti suživota.
„U Srebrenici je počinjen genocid. To je istorijska, pravna i ljudska istina. To nije stvar mišljenja ili tema koja se može ublažiti diplomatskim jezikom. Ono što se dogodilo potvrdila je međunarodna pravda, uključujući presude Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, kao političkim i vojnim vođama zločinačkog projekta. Srebrenica je bila kulminacija sistematskog nasilja Srbije i njenih političkih, vojnih i policijskih struktura nad Bošnjacima, nasilja koje je imalo za cilj etničko čišćenje i uništenje naroda u sopstvenoj zemlji“, rekao je premijer.
Premijer je naglasio da poricanje genocida nije politički stav ili razlika u tumačenju, već napad na činjenicu, pravdu i mogućnost trajnog mira.
„Genocid u Srebrenici se i dalje poriče, iako je dokazan od strane međunarodnih sudova, iako su glavni počinioci osuđeni, iako su dokazi dokumentovani i imena žrtava ostaju u Potočarima. Kada se takav zločin poriče, ne samo da se prošlost dovodi u pitanje; priprema se i teren da se ista logika vrati sa drugačijim političkim jezikom“, dodao je.
Nakon što je rekao da se Srbija ne oslobađa poricanjem Srebrenice i da poricanje ne štiti srpsku državu od zvanične odgovornosti, premijer Kurti je naglasio da potraga za istinom ostaje kontinuirani zadatak.
„Mi na Kosovu znamo logiku etničkog čišćenja, proterivanja, masovnih grobnica i nasilno nestalih lica. Takođe znamo genocidnu nameru Srbije. Stoga, naša solidarnost sa Srebrenicom i bosanskim narodom nije protokolarna formalnost. Ona proizilazi iz bliskog iskustva i iz uverenja da se sloboda jednog naroda ne može meriti bez žrtvovanja koju je za nju podneo. Kosovo odaje počast Srebrenici jer je istinu i pravdu stavila na stranu onih koji su bili ciljani za istrebljenje, ali su nastavili da istrajavaju“, naglasio je premijer Kurti.
Celi govor premijera Kurtija:
Danas se sećamo Srebrenice. Sećamo se 11. jula 1995. godine, dana koji je ostao urezan u savest Evrope kao dokaz zločina počinjenog protiv jednog naroda, protiv ljudskog dostojanstva i protiv same mogućnosti suživota. Klanjamo se pred ranom koja pripada Bosni i Hercegovini, ali koja govori o savesti celog čovečanstva.
U Srebrenici je počinjen genocid. To je istorijska, pravna i ljudska istina. To nije stvar mišljenja niti tema koja se može ublažiti diplomatskim jezikom. Ono što se dogodilo potvrdila je međunarodna pravda, uključujući presude Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, kao političkim i vojnim vođama zločinačkog projekta. Srebrenica je bila kulminacija sistematskog nasilja Srbije i njenih političkih, vojnih i policijskih struktura nad Bošnjacima, nasilja koje je imalo za cilj etničko čišćenje i uništenje jednog naroda u sopstvenoj zemlji.
U julu 1995. godine, meta nisu bili samo životi hiljada bosanskih muškaraca i dečaka. Meta je bila kontinuitet jednog naroda. Meta je bila njihova sposobnost da žive slobodno, da budu gospodari svoje zemlje, da imaju dom, sećanje, veru i budućnost. Genocid je upravo taj krajnji napad: napad na pravo naroda da postoji.
Veliki zločini ne počinju onog dana kada su izvršeni. Oni počinju ranije, u jeziku, u propagandi, u isključivanju, u navikavanju društva da drugog vidi kao nešto manje od čoveka. Pre nego što se otvore grobovi, put do njih se otvara. Pre nego što se organizuje nasilje, organizuje se mržnja. Stoga, Srebrenica nije samo sećanje na tragediju iz prošlosti; to je trajna opomena svakom društvu koje dozvoljava da nečovečnost postane politika.
Ovo upozorenje je posebno relevantno danas. Političko zlo se retko vraća u istoj uniformi i sa istim rečnikom. Uči da se maskira. Ponekad se pojavljuje kao briga za bezbednost, ponekad kao debata o redu, ponekad kao potreba za stabilnošću, a ponekad kao odbrana nacionalnog interesa. Kada u njegovoj srži leži poricanje drugog, kada se čovek tretira kao demografska prepreka, kada se narod predstavlja kao problem koji treba ukloniti, nove reči samo prikrivaju staru opasnost.
Iz tog razloga, demokratska društva moraju biti institucionalno, moralno i politički spremna. Moraju prepoznati jezik koji prethodi nasilju. Moraju razlikovati akcije koje su drugačije upakovane, ali održavaju istu logiku etničkog čišćenja, potčinjavanja i nestanka drugog. Genocid ne postaje moguć samo kada se istorija zaboravi. On postaje moguć i kada se istorija relativizuje.
Bosanski narod je pokazao izuzetno dostojanstvo. Nakon velikog gubitka, nisu odustali od istine. Nakon nepravde, nisu odustali od pravde. Nakon pokušaja istrebljenja, nastavili su uporno da traže svoju slobodu. Nisu dozvolili da preživljavanje ostane samo rana. Pretvorili su sećanje u zahtev za pravdom, bol u svedočanstvo, a gubitak u otpor. U tom otporu postoji moralna veličina, volja za životom i verovanje da sloboda nije dar istorije, već pravo koje se zarađuje, čuva i brani.
Poricanje genocida nije politički stav niti razlika u tumačenju. To je napad na činjenicu, pravdu i mogućnost trajnog mira. Genocid u Srebrenici se i dalje poriče, iako su ga potvrdili međunarodni sudovi, iako su glavni počinioci osuđeni, iako su dokazi dokumentovani, a imena žrtava ostaju u Potočarima. Kada se takav zločin poriče, ne samo da se dovodi u pitanje prošlost; priprema se teren da se ista logika ponovo uvede sa drugačijim političkim jezikom. Poricanje uklanja počinioce od odgovornosti, primorava žrtve da beskrajno svedoče o svom bolu i predstavlja pravdu kao prepreku stabilnosti. Zaista, stabilnost je ugrožena upravo kada se zločin ne imenuje i kada se društva ne distanciraju od onih koji su ubijali u njihovo ime.
Odgovornost Srbije prema Srebrenici ne može se zatvoriti čutanjem niti zameniti uopštim jezikom pomirenja. Genocid nije bio slučajno skretanje istorije, već posledica politike koja je dominaciju transformisala u projekat, propagandu u pripremu za nasilje, a državni aparat u instrument etničkog čišćenja. Presude političkim i vojnim liderima utvrdile su krivičnu odgovornost tamo gde joj je i mesto, ali bez jasnog institucionalnog i društvenog distanciranja od ideologije koja je omogućila zločin, pravda ostaje nepotpuna, a mir krhak.
Srbija se ne oslobađa poricanjem Srebrenice. Poricanje ne štiti državu od zvanične odgovornosti niti narod od kolektivne odgovornosti; naprotiv, drži društvo taocem nasleđa koje se mora prihvatiti da bi se prevazišlo. Prihvatanje istine nije poniženje, dok pokajanje nije slabost. Oni su uslov za državnu zrelost, moralnu odgovornost i susedski odnos koji se ne gradi na strahu, već na prihvatanju zločina, poštovanju žrtava i garanciji da se takva politika nikada neće ponoviti.
Potraga za istinom ostaje stalni zadatak. Nakon što su životi i prisustvo njihovih voljenih oduzeti, poricanje takođe pokušava da liši žrtve značenja onoga što se dogodilo. Pokušava da ostavi zločin bez imena, počinioca bez odgovornosti, a žrtvu bez javne istine. Ljudi iz Potočara se tome svakodnevno suprotstavljaju. Oni nisu samo groblje, već mesto svedočenja. Tamo svako ime opovrgava poricanje i svaki grob obnavlja istoriju odgovornosti.
Majke Srebrenice nose ovu istinu na svojim plećima već tri decenije. Tražile su pravdu ne gubeći dostojanstvo, svedočile su ne napuštajući čovečnost i otvorile su vrata Potočara svakome ko dođe sa poštovanjem, iskrenim pokajanjem i spremnošću da prihvati istinu. Njihova pružena ruka nije znak zaborava. To je poziv na pokajanje, a ne dozvola za poricanje.
Mi na Kosovu znamo logiku etničkog čišćenja, deportacija, masovnih grobnica i prisilnih nestanaka. Takođe znamo genocidnu nameru Srbije. Stoga, naša solidarnost sa Srebrenicom i bosanskim narodom nije protokolarna formalnost. Ona proizilazi iz bliskosti iskustva i iz uverenja da se sloboda jednog naroda ne može meriti bez žrtvovanja koju je za nju podneo. Kosovo odaje počast Srebrenici jer je istinu i pravdu stavila na stranu onih koji su bili meta istrebljenja, ali su nastavili da istrajavaju.
Danas, u ime Republike Kosovo, odajemo počast ubijenima u Srebrenici. Odajemo počast njihovim porodicama. Odajemo počast bosanskom narodu za njihovo dostojanstvo, otpornost i volju za slobodom. Odajemo počast njihovom pravu da žive slobodno, ravnopravno i bezbedno na svojoj zemlji.
Neka Srebrenica ostane u našem sećanju kao ime za istinu koja ne bledi. Kao poziv na pravdu koja ne stari. Kao dokaz da narod može biti teško ranjen, ali ne može biti poražen kada nastavi da stoji na svom dostojanstvu.
Hvala vam.
