Skoplje, 26. avgust 2026.
Premijer na dužnosti Republike Kosovo, Albin Kurti, učestvovao je na ceremoniji obeležavanja 116. rođendana Majke Tereze, Anjeze Gonxhe Bojaxhiu, u Skoplju.
U svom govoru, premijer je naglasio da smo se „okupili u Skoplju da se setimo jedne od najpoznatijih albanskih ličnosti 20. veka“.
„Rođena je u Skoplju. Njeni porodični koreni su je povezivali sa Prizrenom i Đakovicom. U Letnici je osetila poziv. U Irskoj je počela da se priprema za svoj misionarski put. U Indiji je taj poziv pretvorila u doživotnu službu“, rekao je premijer.
Nakon što je rekao da ona nije služila samo jednoj naciji, jednoj religiji ili jednoj zemlji, premijer Kurti je naglasio da univerzalnost Majke Tereze nije poricanje njenog porekla, već njegovo proširenje.
„1979. godine dodeljena joj je Nobelova nagrada za mir. I kada je prihvatila nagradu, govorila je o miru ne kao o dalekom pojmu, već kao o nečemu što počinje sa ljudskim bićem, brigom o drugom i dostojanstvom svake osobe. Ali ono što je Majku Terezu učinilo univerzalnom nije bila samo Nobelova nagrada, niti je to bilo samo međunarodno priznanje. Ona je postala univerzalna približavajući se konkretnoj osobi. Svet je video milione; ona je videla jednu osobu. Svet je govorio o siromaštvu; ona se približila siromašnima. I u toj bliskosti sa ljudskim bićem, ona je izgradila delo koje je prevazišlo granice rase, religije, nacionalnosti i zemlje“, dodao je.
Celi govor premijera na dužnosti Kurtija:
Poštovani predsedniče Parlamenta Severne Makedonije, g. Afrim Gashi,
Poštovani prvi potpredsedniče Vlade Republike Severne Makedonije i zadužen za evropske poslove, g. Bekim Sali,
Poštovani gradonačelnici opština Čair, Tetovo, Izet Mexhiti i Bilall Kasami,
Poštovani profesore Skender Asani, autor dela,
Poštovani don Lush Gjergji, recenzent,
Poštovani poslaniče Parlamenta Severne Makedonije, g. Bekim Çoku,
Poštovani rektore Univerziteta u Tetovu, profesor Kushtrim Ahmeti,
Poštovani rektore Državnog univerziteta „Majka Tereza“, Bekim Fetai,
Poštovani reisul Ulema, Shaqir Fetai,
Poštovani prisutni,
Dame i gospodo,
Danas, 26. avgusta, na dan rođenja Anjeze Gonxhe Bojaxhiu, okupili smo se u Skoplju da se setimo jedne od najpoznatijih albanskih ličnosti 20. veka. Žene koja je iz ovog grada krenula na putovanje koje će je odvesti daleko izvan njenog rodnog mesta i učiniti je poznatom širom sveta po svojoj humanosti i posvećenosti čovečanstvu.
Pre 116. godina, ovde u Skoplju, tadašnjem glavnom gradu Kosovskog vilajeta pod Osmanskim carstvom, u poslednjim godinama njegovog postojanja, u albanskoj porodici, od roditelja Nikolle Bojaxhiu iz Prizrena i Drane Barnaj iz Novosela u Đakovici, rođena je devojčica koju će svet kasnije poznavati kao Majku Terezu.
I na još jednoj važnoj tački na ovom putovanju, u Letnici, u opštini Vitina, nedaleko odavde, biće doživljen jedan od trenutaka koji će definisati njen život.
U podnožju Gospe Letničke, Anjeze Gonxhe Bojaxhiu osetila je božanski poziv da se potpuno posveti Bogu. U svojim memoarima, ona to opisuje kao trenutak u kojem je osetila glas koji ju je pozivao da se posveti službi.
Rođena je u Skoplju. Njeni porodični koreni su je povezivali sa Prizrenom i Đakovicom. U Letnici je osetila poziv. U Irskoj je započela svoje misionarsko putovanje. U Indiji je taj poziv pretvorila u doživotnu službu.
Tamo je, posvećujući se najsiromašnijima među siromašnima, izgradila delo koje će prevazići granice zemlje, religije i nacije.
Ona nije živela svoj život da bi postala poznata. Ali, posvećujući se onima koji su najmanje imali, postala je jedna od najpoznatijih ličnosti svog vremena.
Tako je albanska devojka iz Skoplja postala Majka Tereza iz Kalkute, a kasnije i ličnost poznata širom sveta.
Godine 1979. dobila je Nobelovu nagradu za mir. A kada je prihvatila ovu nagradu, ona je govorila o miru ne kao o dalekom pojmu, već kao o nečemu što počinje sa osobom, brigom o drugom i dostojanstvom svakog od njih.
Ali ono što je Majku Terezu učinilo univerzalnom nije bila samo Nobelova nagrada ili međunarodno priznanje.
Ona je postala univerzalna približavajući se konkretnoj osobi.
Svet je video milione; ona je videla jednu osobu. Svet je govorio o siromaštvu; ona se približila siromašnima. I u toj bliskosti sa čovekom, ona je izgradila delo koje je prevazilazilo granice rase, religije, nacionalnosti i zemlje.
Kada je, nekoliko godina kasnije, na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, tadašnji generalni sekretar, Havijer Perez de Kuelar, predstavio Majku Terezu, nazvao ju je „najmoćnijom ženom na svetu“.
Bila je to izvanredna definicija za ženu koja nije imala vojsku, nije vodila državu i nije obavljala nikakvu funkciju.
Ali ona je imala drugu moć. Moć služenja. Moć ljubaznosti. Moć koja dolazi iz celog života posvećenog drugoj osobi.
Ona nije služila samo jednoj naciji, jednoj religiji ili jednoj zemlji. Brinula je o ljudima, bez obzira na to ko su bili, odakle su dolazili ili u kakvim okolnostima su živeli.
Univerzalnost Majke Tereze nije bila poricanje njenog porekla. Bila je to njihovo produženje.
Ona je ostala Albanka Anjeze Gonxhe Bojaxhju iz Skoplja.
I ovo je možda jedna od najlepših stvari kojima nas njen život uči: koreni nisu granice. Koreni su polazna tačka.
Stoga, kada govorimo o Majci Terezi kao Albanki, ne pokušavamo da ograničimo jednu univerzalnu figuru unutar jednog određenog identiteta. Podsećamo da čak i univerzalno ima jasno korene: mesto rođenja, porodicu, jezik i istoriju.
A u njenom slučaju, ti koreni nas direktno povezuju sa ovim gradom i sa Kosovom.
Skoplje je grad u kome je rođena. Letnica je mesto gde je, prema njenim memoarima, osetila poziv na predanost. Indija je mesto gde je posvetila svoj život služenju najsiromašnijima. Dok je svet mesto gde je njen rad dobio univerzalnu dimenziju.
Pre samo nekoliko dana, u Letnici, hiljade hodočasnika ponovo se okupilo kod Velike Gospe. Na tom mestu gde je nekada mlada Albanka osetila poziv da se posveti službi drugima, ljudi i danas nastavljaju da se okupljaju, mole i traže mir.
Ovaj kontinuitet je značajan.
Jer nasleđe Majke Tereze ne leži samo u spomenicima, knjigama ili našem sećanju na nju. Ono leži i u načinu na koji se odnosimo prema drugima, posebno prema onima kojima je najpotrebnija briga, dostojanstvo i ruka drugog; u načinu na koji gradimo naše društvo i u vrednostima koje prenosimo budućim generacijama.
Majka Tereza nam je ostavila sjajan primer: da jedan život, kada je u potpunosti posvećen ljudskom idealu, može dotaći milione i milione ljudi.
Danas, 116. godina nakon njenog rođenja u ovom gradu, ime Anjeze Gonxhe Bojaxhiu nastavlja da nas podseća da jedno mesto može biti izvor svetske istorije, da jedan identitet može biti koren a ne granica, i da služba čovečanstvu može biti jedan od najviših oblika mira.
Zato se danas u Skoplju ne sećamo samo mesta gde je rođena Majka Tereza, sećamo se tačke sa koje je albanska devojka krenula ka svetu i, nikada ne zaboravljajući svoje korene, uspela da pripada celom čovečanstvu.
Hvala vam na pozivu, učešću i pažnji!
