Priština, 10. jul 2026.
Premijer na dužnosti Republike Kosovo, Albin Kurti, održao je uvodno predavanje na diskusiji „The United States Semiquincentennial: 250 Years as a Beacon of Democracy for the World “ (Sjedinjene Američke Države-250 godina kao svetionik demokratije za ceo svet), u okviru programa Međunarodnog letnjeg univerziteta u Prištini, koji je suorganizovala Vlada Republike Kosovo.
Celi govor premijera na dužnosti Kurtija:
Poštovani rektore Univerziteta u Prištini, profesor Arben Hajrullahu i prorektori,
Poštovana zamenice šefa misije Ambasade Sjedinjenih Država na Kosovu, gđo. Vilita Bel,
Poštovana predsednice Kosovske akademije nauka i umetnosti, profesorka Justine Shiroka-Pula,
Poštovani gospodine Avni Spahiu, bivši i prvi ambasador Republike Kosovo u Sjedinjenim Državama,
Poštovane kolege iz Vlade i Skupštine,
Predstavnici Američkog saveta i Američko-kosovskog odbora za obrazovnu razmenu,
Uvaženi profesori i studenti Univerziteta u Prištini i Međunarodnog letnjeg univerziteta u Prištini,
Dame i gospodo,
Veliko mi je zadovoljstvo da govorim na otvaranju ovog jedinstvenog događaja, koji Vlada Republike Kosovo organizuje u čast 250. godišnjice američke nezavisnosti, zajedno sa Univerzitetom u Prištini i Američko-kosovskim odborom za obrazovnu razmenu. Posebno želim da se zahvalim rektoru Hajrullahu što nas je danas dočekao. Takođe, upućujem srdačnu dobrodošlicu učesnicima Međunarodnog letnjeg univerziteta u Prištini, od kojih su neki doputovali iz celog sveta da bi bili ovde, uključujući 32 studenta i 7 profesora iz Sjedinjenih Država.
Najmanje još od studije Aleksisa de Tokvila o demokratiji u Americi, ozbiljna rasprava o demokratskom idealu ne može se voditi bez razmatranja njegove sudbine u američkom kontekstu.Sudbina ovog ideala u modernom dobu najdramatičnije se odvija u istoriji Sjedinjenih Država. Kao što je dobro poznato, američki Očevi osnivači nisu bili naročito skloni za reč „demokratija“, više su voleli reč republika, republikanizam itd. Razlog je taj što je za njih demokratija označavala jedan poseban tip, naime drevni atinski stil demokratije, koji su smatrali neadekvatnim u savremenim uslovima. Ipak, kako zadržati najbolje karakteristike drevne atinske demokratije u savremenim uslovima bilo je ključno pitanje u glavama američkih Očeva osnivača dok su se borili sa političkim oblikom koji će novonezavisne Sjedinjene Države poprimiti. Kao što znamo, Medisonova vizija „složene republike“ je u velikoj meri prevladala; naravno, ne bez doprinosa drugih, i što je najvažnije, ne bez mnogih debata i osporavanja tokom i nakon Ustavne konvencije u Filadelfiji. Debata između federalista i antifederalista je posebno poglavlje u istoriji moderne demokratske teorije, koje do danas sadrži važne lekcije za sve one koji su zainteresovani za sudbinu demokratskog ideala u modernom dobu.
Međutim, za mene kao socijaldemokratu, poglavlje američke istorije i američke političke misli koje je uvek bilo od najvećeg interesa jeste takozvana Progresivna era (1890-1920), kada se dragoceni američki eksperiment samoupravljanja morao suočiti sa usponom velike korporacije sa ograničenom odgovornošću, L.L.C., i uz to, sa sve većim jazom između superbogatih i ostalih. Može li demokratski ideal preživeti takve tendencije? Po mom skromnom mišljenju, jedan od najznačajnijih američkih mislilaca koji se borio sa demokratskim problemima ove ere je Džon Djui, koga mnogi komentatori nazivaju američkim levim hegelijancem – opis sa kojom se i sam slažem. Djui je prepoznao da je sudbina demokratskog ideala u uslovima neograničenog kapitalizma pod ozbiljnom pretnjom i da se moraju uložiti ozbiljni napori da se zaustavi njegova erozija. Kako to kaže u svom eseju „Potreba za novom strankom“ iz 1931. godine: „Sve dok je politika senka koju na društvo baca veliki biznis, bleđenje senke neće promeniti suštinu. Jedini lek je nova politička akcija zasnovana na društvenim interesima i realnostima.“ Kako sprečiti da politika postane senka koju na društvo baca veliki biznis, to je upravo problem koji nas socijaldemokrate i danas zaokuplja, i niko ga nije formulisao prikladnije od Djuija.
Ali pored toga što je formulisao problem, Djui nam je dao i osećaj gde treba tražiti rešenje. Mislio je da bi ovo trebalo da bude neki oblik socijalne demokratije, koju je opisao na sledeći način:
„Socijalna demokratija najočiglednije označava stanje društvenog života gde postoji široka i raznolika raspodela mogućnosti; gde postoji društvena mobilnost ili prostor za promenu položaja i mesta; gde postoji slobodan protok iskustava i ideja, što omogućava široko priznanje zajedničkih interesa i ciljeva, i gde je korisnost društvene i političke organizacije za njene članove toliko očigledna da traži njihovu toplu i stalnu podršku u svoju korist. Bez lakoće menjanja, društvo se deli na klase, a te klase sprečavaju bilo kakvu pravednu i ravnomernu raspodelu mogućnosti za sve… Značaj takvih kvaliteta je razlog zašto se usuđujemo da socijalnu demokratiju nazovemo moralnom demokratijom“, Džon Djui, „ The Need for Industrial Education in an Industrial Democracy“ (Potreba za industrijskim obrazovanjem u industrijskoj demokratiji) .
Sasvim je umesno što je takvu libertarijansku, to jest, antiautoritarnu viziju socijalne demokratije artikulisao niko drugi nego jedan američki levičarski hegelijanac. Djui daje levohegelijanskoj tradiciji upravo ono što joj je nedostajalo u njenoj evropskoj varijanti, a to je libertarijansko i demokratsko tumačenje socijalističkog ideala.
Duijeva socijaldemokratska misao mi je bila inspiracija, kako kada sam bio aktivista u opoziciji, tako i sada kao premijer Kosova i lider vladajuće stranke. Dok se suočavamo sa usponom moćnih korporacija ovde u našoj zemlji, verujem da je Djuijevo upozorenje o opasnosti da politika postane tek senka koju baca krupni biznis aktuelnije nego ikada.
Mnogo poznatiji od Djuijevog značaja za mene kao kosovskog albanskog aktivistu i političara je, naravno, američki doprinos izgradnji naše države i jačanju naše demokratije. Od pomoći američkih pravnih stručnjaka tokom izrade našeg Ustava, preko američke stručnosti i finansijske pomoći u jačanju naših kapaciteta za kreiranje i sprovođenje politika, do ključnog američkog doprinosa u održavanju živog civilnog društva, današnje Kosovo mnogo duguje našim američkim prijateljima. Iako kao procenat američkog saveznog budžeta, takva strana pomoć može zaista izgledati prilično mala, za našu demokratiju je napravila svu razliku koja je važna.
Pored ovih opipljivih doprinosa napretku Kosova, još jedna stvar koju veoma cenim kod Sjedinjenih Država je njihova kontinuirana posvećenost snažnom demokratskom diskursu. Kritički duh koji je animirao velike debate prilikom osnivanja Amerike nastavlja se do danas. Ova posvećenost se ogleda i u institucijama vlade SAD-a i u široj javnosti i s pravom služi kao model za druge zemlje.
Možda nije iznenađujuće da je prva masovna demokratija na svetu dovela do onoga što se često naziva „najvećim svetskim deliberativnim telom“. Ovde mislim na Senat SAD-a, koji je iznedrio tako slavne ličnosti kao što su Danijel Vebster, Henri Klej i Edvard Kenedi, Robert Doul, imenjak Doul instituta i neumorni zagovornik naroda Kosova tokom 90-ih godina prošlog veka.
Ali želim da sugerišem da Vrhovni sud SAD-a može biti podjednako važan kao i Senat, kao model demokratskog deliberativnog odlučivanja. Ovo može izgledati kao iznenađujuća tvrdnja, barem nekima od vas. Sudije Vrhovnog suda nisu demokratski izabrane, a Sud je poznat uglavnom po svojim presudama, a ne po deliberativnom procesu koji im prethodi. Ali, kao što je primetila sudija Vrhovnog suda Ketandži Braun Džekson, „Sudije su jedina grana vlasti koja je dužna da piše naša mišljenja, da objašnjava naše odluke“. Upravo je to navelo američkog političkog filozofa 20. veka, Džona Rolsa, da kaže da Vrhovni sud treba da služi kao „primer javnog razuma“. Primer javnog razuma, tako da čak i ovde možete primetiti Kantovski ukus Džona Rolsa.
Zaista, američka posvećenost energičnoj debati je u potpunosti vidljiva u mišljenjima Vrhovnog suda. Čak i kada Sud donese konačnu odluku, sudije koje se ne slažu sa mišljenjem ne oklevaju da kažu tačno zašto misle da je ta odluka pogrešna. Ovo otvoreno, ali obrazloženo neslaganje zatim služi kao model za demokratski diskurs. Na ovaj način, odluka Vrhovnog suda često označava početnu tačku za javnu debatu o važnim ustavnim pitanjima, a ne krajnju tačku.
Ne postoji sukob između ove posvećenosti otvorenoj kritici i podjednako snažne posvećenosti vladavini prava. Abraham Linkoln je to najbolje demonstrirao u svom odgovoru na odluku Vrhovnog suda u slučaju Dred Skot protiv Sanforda, kojom su tamnoputi Amerikanci sramno isključeni iz američkog državljanstva. Linkoln je oštro kritikovao odluku i otvoreno je izrazio nadu da će Sud promeniti mišljenje u budućnosti. Ali je takođe prihvatio da je, barem za pojedinačni slučaj o kome je reč, odluka Suda obavezujuća.
Kao premijer, pokušao sam da oponašam ovaj uravnoteženi stav prema sudskim odlukama. Sudovi su naravno autoritativni u slučajevima za koje odlučuju. Ali nisam oklevao da kažem kada mislim da su pogrešno odlučili. I ja se takođe nadam da će u budućnosti poništiti neke od svojih odluka. Ali da bi se došlo do te tačke, otvorena javna kritika je neophodna. Bez takve kritike, sudovi nikada ne bi imali priliku da isprave svoje greške — da evoluiraju i rastu u svojoj ustavnoj jurisprudenciji.
Pored pitanja ustavnog prava, ovaj stav evolucije i rasta je očigledan u velikim društvenim pokretima Sjedinjenih Država u proteklih 250 godina. Od Frederika Daglasa i Suzan B. Entoni u 19. veku, do Martina Lutera Kinga mlađeg i Dolores Uerte u 20. veku, američka demokratija se pokazala kao moćan motor ljudskog napretka.
Godine 1787, jedanaest godina nakon Deklaracije o nezavisnosti, Ustav SAD-a je počeo besmrtnim rečima: „Mi, narod Sjedinjenih Država, kako bismo formirali savršeniju uniju..“. Zanimljivo je da koncept „savršenstva“ ima dva različita, iako povezana značenja. Može se odnositi na stanje bića: to jest, stanje bića bez mana. Savršeno, savršeno biće. Ili se može odnositi na proces: to jest, proces usavršavanja sebe ili nečeg drugog. Nijedno društvo ne može postići savršenstvo u prvom smislu; ali može biti model savršenstva u drugom smislu. Upravo u tom smislu Sjedinjene Države su služile i nastavljaju da služe kao svetionik demokratije, kao inspiracija i vodilja za Kosovo i svet. To je zemlja koja stalno razmišlja, raste i razvija se — nacija koja nikada neće prestati sa procesom usavršavanja sebe, za sve one koji danas žive i za sve buduće generacije.
Hvala vam puno!
