Priština, 25. jun 2026.
Poštovani profesore Ag Apolloni,
Poštovana porodico Qosja,
Poštovani profesori i akademici, studenti,
Poštovane kolege iz Vlade na dužnosti i Skupštine, koja će uskoro stupiti na dužnost,
Poštovani ambasadori akreditovani u Republici Kosovo iz Albanije i Crne Gore,
Poštovana direktorko Nacionalne biblioteke, gđa. Blerina Gaxha Rogova,
Dragi prijatelji, kolege i saradnici,
Dame i gospodo,
Jedan mladić iz Vutaja koji dolazi u Prištinu i više od pola veka gradi kulturni spomenik, koji će ostati albansko nacionalno svedočanstvo za sva vremena. To je bio i ostaće zauvek, profesor Rexhep Qosja.
Zatvorio je oči 23. aprila ove godine, u devedesetoj godini života. Od ovih devet decenija, ako pođemo od prvog dela, „Književna epizoda“, objavljenog 1967. godine, ispostavlja se da je on neprekidno radio skoro 60 godina kao književni kritičar, književni istoričar, romanopisac, dramaturg, publicista i profesor.
Da bismo lakše razumeli pravu težinu ličnosti veličine profesora Qosje, trebalo bi na trenutak da zamislimo kako bi albanska književnost, politika, novinarstvo i kulturna i umetnička misao uopšte, a posebno albanska kultura na Kosovu, izgledale bez njegove figure tako ogromnih razmera. Ova kultura ne bi bila samo siromašnija, već bi bila i bez jednog od stubova albanskog kulturnog panteona dvadesetog i dvadeset prvog veka; bez jednog od najjasnijih, najhrabrijih i najdubljih glasova albanske kulturne i političke misli. Ali, istovremeno, bili bismo i bez neizmerne plejade intelektualaca, istraživača, profesora i studenata, koje je on inspirisao.
Stoga, kao što je njegov doprinos takav da ga ne možemo izmeriti, ne možemo izmeriti ni niz koji ga sledi, a koji je nastao zahvaljujući njemu.
Kao pažljiv posmatrač i analitičar događaja i pojava, profesor Qosja je došao do zaključka da identitet jedne nacije ne zavisi samo od države ili politike, već pre svega od kulture, jezika, književnosti i istorijskog pamćenja. Kultura, prema njegovim rečima, ne treba da se tretira kao ukras nacionalnog života. Kultura nije ukras. Već kao uslov njegovog postojanja. Ona je prilika za nas koji jesmo. Iz tog razloga, zahtevao je aktivno delovanje intelektualaca kako bi se poboljšalo postojeće stanje. A to se nije moglo postići drugačije nego uz mnogo rada i posvećenosti. Profesor Qosja je to na najbolji mogući način dokazao primerom svog života i rada.
Pored toga, nije bio istraživač koji se ograničavao unutar svoje uske profesionalne oblasti, već intelektualac koji je proširio svoju posvećenost na mnoge oblasti, čak i van književnosti. Ne zbog želje da bude prisutan u svakoj javnoj debati, već kao nužnost vremena i svog naroda, koji je bio porobljen.
Profesor Qosja je smatrao da moralna odgovornost intelektualca nije da ćuti pred nepravdom, jer se prava vrednost intelektualca ne meri titulama koje je nosio, već istinama koje je imao hrabrosti da iskaže, čak i onda kada ih nije lako prihvatala, ni vlada ni javno mnjenje tog vremena.
Da bismo ovo ilustrovali na primeru samog Qosje, dovoljno je setiti se da osamdesetih godina prošlog veka njegovi polemički spisi protiv nosilaca velikosrpske politike nisu mogli biti objavljeni u kosovskim novinama i časopisima. Uprkos tome, on je pronašao način da se njegov glas, a preko njega i glas Albanaca, čuje na širim prostorima, objavljivanjem svojih polemičkih tekstova u časopisima i novinama Zagreba i Ljubljane.
Profesor Qosja je isticao da narod ne može graditi budućnost zaboravljajući svoju istoriju. Istorijsko pamćenje nije bilo povratak unazad, već uslov za napredak. Stoga je ostao jedan od najvažnijih prenosilaca Velike poruke, te ideje koju su albanski preporoditelji ostavili budućim generacijama kao nacionalni zavet.
Albansku naciju je video kao istorijsku i kulturnu celinu, uprkos političkim podelama koje su joj bile nametnute kroz istoriju. Nacija sa zajedničkom kulturom je, prema njemu, bila ujedinjena nacija, sposobna da se suoči sa bilo kojom drugom podelom.
U kojoj god oblasti da je radio, profesor Qosja se svim svojim bićem posvetio da dosegne što je dalje moguće. U istoriji književnosti, on ostaje jedan od najistaknutijih naučnika, u beletristici jedan od najvažnijih pisaca, u novinarstvu jedan od najmoćnijih glasova, a u političkoj misli jedan od najhrabrijih intelektualaca.
Povrh svega, ostavio nam je lekciju koja prožima celokupno njegovo delo: istorijsko vreme ne čeka. Narodi koji ga ne iskorišćavaju, zaostaju. Stoga je, više od pola veka, Rexhep Qosja radio sa izuzetnom posvećenošću kako bi nacionalnu kulturu stavio u službu albanske budućnosti.
Danas, kada slavljamo i sećamo ga se na 90. godišnjicu njegovog rođenja, možemo reći da nam nije ostavio samo knjige, studije, romane i ideje. Ostavio nam je čitav opus koji nastavlja da deluje i posle njega. I, sve dok bude čitalaca njegovog dela, stručnjaka za njegovu misao i Albanaca, koji će pokušati da bolje razumeju sebe i svoje vreme, Rexhep Qosja će nastaviti da živi, kao jedna od najreprezentativnijih ličnosti albanske kulture 20. i 21. veka. I u tom smislu, vredi reći i: Srećan rođendan, profesore Qosja!
Hvala Vam!