Priština, 1. septembar 2026.
Poštovana gđo. Artane Rivaznolli, ministarka Ekonomije,
Poštovana gđo. Mimoza Kusari-Lila, ministarka Trgovine, industrije, preduzetništva i inovacija,
Vaša Ekselencijo, g. Rajner Rudolf, ambasador Nemačke na Kosovu,
Poštovani dr Zorane Morvaj,
Poštovani tim GIZ-a i ITP-a,
Uvaženi predstavnici naših institucija, univerziteta, preduzeća i civilnog društva,
Poštovani istraživači,
Dame i gospodo,
Hvala vam što ste danas ovde.
Kada razgovaramo o energetskoj tranziciji, obično zamišljamo elektrane, solarne panele, vetroturbine i dalekovode.
Ipak, ništa od ove infrastrukture se ne gradi bez znanja koje joj prethodi. Pre nego što se bilo koji novi kapacitet izgradi, neko ga mora izmeriti, izračunati i dobro razmotriti. To znanje se ne pojavljuje samo od sebe. Mora se stvoriti, održavati i čuvati ili će biti izgubljeno.
Vredi podsetiti se šta zapravo znači istraživanje i razvoj, jer se taj termin često olako upotrebljava. Na međunarodnom nivou, istraživanje i razvoj se definišu kao kreativan i sistematski rad koji se preduzima radi povećanja zaliha znanja. Da bi se kvalifikovao, mora da zadovolji pet kriterijuma: mora biti nov, kreativan, neizvesan u svom ishodu, sistematičan, a njegovi rezultati moraju biti prenosivi ili ponovljivi.
Dozvolite mi da vam skrenem pažnju na treći kriterijum: neizvesnost ishoda. Neizvesnost nije slabost istraživanja; ona je deo njegove definicije. Vlada koja finansira istraživanje finansira rad čiji se rezultati ne mogu unapred obećati. To je neugodno za bilo koje ministarstvo finansija bilo gde u svetu, i upravo zato se istraživanje ne finansira osim ako zemlja namerno ne odluči da ga finansira. Uskoro ćemo morati i želeti da donosimo ovakve odluke.
U decenijama nakon rata, Kosovo je prečesto zavisilo od analiza naručenih ili proizvedenih negde drugde. Studije našeg energetskog sektora često su pisali ljudi koji bolje poznaju našu zemlju iz tabela sa podacima nego sa stvarnog terena.
Eksterne analize su bile korisne i zahvalni smo našim partnerima na njima. Međutim, zemlja koja ne uspe da proizvede sopstveno znanje, pre ili kasnije će se naći u situaciji da donosi vitalne odluke na osnovu tuđih pretpostavki i prioriteta.
Zato se istraživanje i razvoj ne mogu tretirati kao luksuz rezervisan samo za bogate nacije. Većina tehnologije koju zahteva zelena tranzicija neće biti izmišljena na Kosovu, i ne mora biti. Ali uvoz tehnologije nije isto što i sticanje kapaciteta. Zemlja može efikasno koristiti samo ono što može da razume, prilagodi i primeni na svoje specifične uslove. Ekonomisti to nazivaju apsorpcionim kapacitetom: sposobnost ne samo da se stekne tehnologija, već da se iz nje uči i da ona radi za nas. Taj kapacitet se ne isporučuje zajedno sa opremom. Mora se ovde izgraditi i ovde se mora sačuvati.
Svrha nacionalnog instituta za energetsku tranziciju trebalo bi da bude upravo ovo: da stvori mesto gde znanje ostaje. Ne projekat koji počinje i završava se grantom. Ne izveštaj koji skuplja prašinu u fioci nakon prezentacije. Već institucija sa pamćenjem, ona koja nadživljava i projektni i politički ciklus. I ne može da funkcioniše izolovano. Njena vrednost bi zavisila od njene povezanosti sa univerzitetima, preduzećima i javnim institucijama, i od njene sposobnosti da istraživanje pretvori u znanje koje Kosovo može da koristi.
Želim ovde da kažem još nešto, jer mi je to uvek na umu. Imamo prednost koju obično zaboravljamo kada pišemo nove politike i fokusiramo se samo na ljude koji žive i rade na Kosovu: naše druge ljude u inostranstvu. U Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, nordijskim zemljama i preko Atlantskog okeana postoje inženjeri, doktoranti, profesori i stručnjaci za energetiku kosovskog porekla. Veliki deo našeg naroda živi van ove zemlje i oni predstavljaju neiskorišćeni rezervoar znanja. I mnogi od njih žele da doprinesu. Naša dijaspora treba da bude pozvana ne samo na odmore i leto, već i na rad. Institut poput ovog o kome smo danas došli da razgovaramo morao bi da obezbedi upravo to: laboratoriju, projekat, ugovor, tim. Saradnja može biti stalna ili privremena, udaljena ili ovde na terenu, ali pre svega, mora biti moguća. Ne želim da imamo institut koji sprovodi istraživanje i razvoj bez naše dijaspore. Gubimo previše potencijala i još uvek ne shvatamo u potpunosti niz mogućnosti koje bi nam naši ljudi u inostranstvu mogli otvoriti.
I konačno, lokacija. Predlaže se da se Institut smesti u Parku za inovacije i obuku u Prizrenu. To nije samo tehnički izbor. To bi trebalo da odražava našu posvećenost inkluzivnom regionalnom razvoju. Znanje, investicije i mogućnosti ne smeju ostati koncentrisani samo u glavnom gradu. Prizren ima studente, ima tradiciju, ima prostor i ima ekosistem koji već funkcioniše.
Dozvolite mi da se zahvalim Vladi Nemačke i GIZ-u na tehničkoj podršci u pripremi ovog koncepta, ambasadoru Rudolfu na partnerstvu koje nastavlja da daje rezultate, i ministarki Rizvanolli i njenom timu na predanom radu koji nas je doveo do ove tačke.
Radujem se što ću čuti zaključke koje ćete danas doneti i sledeće korake koje predlažete. Nadam se otvorenoj i kritičkoj diskusiji.
Hvala Vam puno!