Priština, 2. jul 2026.
Premijer na dužnosti Republike Kosovo, Albin Kurti, zajedno sa vršiteljkom dužnosti predsednice, Albulena Haxhiu, kao i zamenicom premijera i vršiteljkom dužnosti ministarke Pravde, Donika Gërvalla-Schwarz, danas su primili delegate, odnosno članove Skupštine Kosova, zakonodavnog tela koje je usvojilo Ustavnu deklaraciju od 2. jula 1990. godine.
U svom uvodnom izlaganju, premijer Kurti je rekao da je Ustavna deklaracija izraz slobode, ali i jednakosti, izraz volje naroda protiv diskriminacije i nedovoljne zastupljenosti. Pominjući i Ustav od 7. septembra u Kačaniku, naglasio je da su „ova dva politička akta, koji dopunjuju jedan drugog, bili deklarativna politička proklamacija, ali i normativno-pravna proklamacija Kosova kao republike, kao dugogodišnje, opštenarodne političke volje, koja je do tada masovno bila prisutna, ali samo kao slogan“.
„Dana 2. jula 1990. godine, legitimna politička volja Albanaca trijumfovala je nad nasiljem, ugnjetavanjem i političkom diskriminacijom koju je sprovela Srbija prema njima. Republika Kosovo, proglašena 1990. godine, bila je prva republika Kosovo, koja se ispostavila kao republika otpora, jednom za mirni otpor, a zatim za oslobodilački rat“, rekao je premijer.
Obraćajući se prisutnim delegatima, premijer na dužnosti Kurti je rekao da je sastanak povodom 36. godišnjice Deklaracije izraz zahvalnosti i priznanja za njih i napor da se neguje institucionalna tradicija priznavanja vrednosti, doprinosa i istorije.
Celi govor premijera na dužnosti Kurtija:
Poštovani delegati, članovi Skupštine Kosova, zakonodavnog tela koje je usvojilo Ustavnu deklaraciju od 2. jula 1990. Godine,
Poštovana vršiteljice dužnosti predsednice Republike, gđo. Albulena Haxhiu,
Poštovana zamenice premijera na dužnosti i ministarke Pravde, gđo. Donika Gervalla,
Veoma sam počastvovan što ovog jutra , to jest danas, 2. jula 2026. godine, kao premijer na dužnosti Republike Kosovo, da vas dočekamo zajedno danas i ovde.
Hvala vam što ste se potrudili da dođete ovde radi obeležavanja i sećanja na Ustavnu deklaraciju od 2. jula 1990. godine.
Pre 36 godina, na dan kao što je današnji, 2. jul, u vanrednim okolnostima, vi i drugi delegati, od kojih su neki u međuvremenu preminuli, a drugi koji nisu mogli da budu sa nama danas ovde, usvojili ste Ustavnu deklaraciju kojom ste proglasili Kosovo ravnopravnim entitetom u Jugoslaviji. Dakle, Ustavna deklaracija bila je izraz slobode, ali i jednakosti, bila je izraz volje naroda protiv diskriminacije i nedovoljne zastupljenosti.
Dva meseca kasnije, 7. septembra 1990. godine, većina ovih delegata uspela je da prisustvuje sednici organizovanom u tajnosti u Domu kulture u Kačaniku, gde je usvojen Ustav Kosova i Kosovo proglašeno republikom.
Ova dva politička akta, koja su se međusobno dopunjavala, bile su deklarativne političke proklamacije, ali i normativno-pravne proklamacije Kosova kao republike, kao dugogodišnje i opštenarodne političke volje, koja je do tada masovno bila prisutna, ali samo kao slogan.
Deklaracija od 2. jula 1990. godine u Prištini, a zatim i Ustav od 7. septembra u Kačaniku, došle su godinu i po dana nakon što je Jugoslavija, kojom je dominirala Srbija i koju je predvodio Milošević, ukinula autonomiju Kosovu kao konstitutivne jedinice, koja je bila u okviru jugoslovenske federacije.
Svi se sećamo, kako smo stariji, kako je Srbija 1989, 1990. i 1991. godine stezala omču oko grla Albancima ne samo na Kosovu, oduzimajući im status autonomije, isključujući ih iz uprave, javnih institucija i radnih mesta; proterujući Albance iz fabrika i univerziteta i zatvarajući hiljade srednjih škola, a negde čak i osnovnih. Takođe, sve je to bio deo plana, nije bila samo akcija; to je bilo sprovođenje plana za aparthejd na Kosovu, gde je način na koji je država postupala sa svojim građanima zavisio od njihove etničke pripadnosti. U tim godinama, u pokušaju da stvori Veliku Srbiju, srpska država je pokrenula četiri rata u Jugoslaviji: rat u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.
- jula 1990. godine, legitimna politička volja Albanaca je trijumfovala nad nasiljem, ugnjetavanjem i političkom diskriminacijom Srbije nad njima.
Republika Kosovo, proglašena 1990. godine, bila je prva republika Kosova, koja se ispostavila kao republika otpora, jednom za mirni otpor, a zatim za oslobodilački rat.
Zanimljivo je da u toj deklaraciji postoje dva koncepta koja bi trebalo da posluže kao vodič istraživačima danas i u budućnosti; to je političko samoopredeljenje i principi autentične demokratije. Dakle, i političko samoopredeljenje i autentična demokratija su dve značajne fraze koje se nalaze u toj Ustavnoj deklaraciji, a koje predstavljaju izuzetno vredne pojmove za dalje razmatranje od strane profesora i studenata političkih teorija i nauka, međunarodnih odnosa, Pravnog fakulteta i akademske zajednice uopšte.
Dvanaestominutna sednica u dvorištu Skupštine Kosova 2. jula 1990. godine otvorio je put Republici Kosovo, koji je konačno uspeo da se oslobodi od Srbije u junu 1999. godine.
Njega je formalno, na početku, priznala samo Republika Albanija, ali u stvarnosti, priznali su je i razvili njeni građani, koji su masovno doprineli uspostavljanju njenih institucija, zahvaljujući nacionalnoj solidarnosti i građanskom otporu bez presedana u političkoj istoriji Evrope.
18 godina nakon Republike iz 1990. godine, 17. februara 2008. godine, 109 izabranih poslanika Skupštine Kosova, kao predstavnici naroda, proglasili su Kosovo Republikom, nezavisnom, suverenom i demokratskom državom, kakvu svakodnevno pokušavamo da gradimo zajedno, razvijenom i prosperitetnom ka Evropskoj uniji i NATO-u.
Bez prve Republike Kosovo, one iz 1990. godine i naredne decenije, ne bismo bili u mogućnosti da Republiku Kosovo učinimo nezavisnom državom 2008. godine, državnim domom političkog postojanja danas.
Dakle, mi pripadamo generaciji političara koji su veoma samosvesni da ništa nije počelo sa nama, ali se takođe ništa ne završava sa nama. Uvek je bio neko ispred nas, koji je trasirao put, koji je radio, angažirao se, žrtvovao se, da bismo mogli mi da nastavimo.
Niko od nas nije odgovoran za Kosovo, narod i celu naciju, ali i svet uopšte, onakvim kakvim smo ga zatekli, ali svako od nas ima odgovornost, u zavisnosti od svoje funkcije i dužnosti, u zavisnosti od svog znanja, veština i mogućnosti, da ga ostavimo sledećoj generaciji boljim, pravednijim, prikladnijim nego što ga je zatekla naša generacija.
Stoga je ovaj sastanak koji smo danas sazvali upravo u funkciji toga: Hvala vam i zahvaljujemo se za sav doprinos koji ste dali i koji nam je omogućio da krenemo napred malo lakše i malo brže nego što bi to bio slučaj da niste dali tu posvećenost i žrtvovanje.
Moderna politička istorija Kosova ima svoje slojeve nasleđa, na čije ste slojeve vi postavili svoje doprinose kao predstavnici naroda ove zemlje.
I ovaj sastanak je stoga zahvalnost i priznanje vašoj generaciji političara, kao i pokušaj gajenja institucionalne tradicije priznavanja vrednosti, doprinosa i istorije vaše generacije.
Svakog 2. jula, kad god se setimo 2. jula 1990. godine, saznajemo nove događaje i detalje o toj sednici, o okolnostima i širem kontekstu tog vremena.
Danas, kada smo se okupili sa vama kao protagonistima tog vremena, tog događaja, verujem da ćemo pronaći početak slobodnog razgovora među nama, sećajući se 1990. godine i dešavanja u to vreme, i da odamo počast tom veoma važnom poglavlju tog veoma odlučujućeg perioda u našoj novijoj istoriji.
Prema tome, poštovani bivši poslanici Kosova, na vama je da nam ispričate o događajima koji su doveli do Deklaracije od 2. jula i onima koji su usledili nakon nje.
Želim vam plodne diskusije danas i svima vama, svakom od vas, puno zdravlja i prosperiteta u budućnosti
