Pariz, 10. novembar 2026.
U ponedeljak popodne, premijera Republike Kosovo Albinija Kurtija primila je dekanka Pariske škole međunarodnih poslova (PSIA) Aranča Gonzales Laj, uoči njegovog obraćanja i razgovora sa studentima.
Celi govor premijera Kurtija pred studentima:
Poštovana dekanka Gonzales, poštovani studenti, dragi prijatelji – kako vi koji ste ovde, tako i vi koji nas pratite –
Veliko mi je zadovoljstvo što sam danas ovde sa vama.
Ja sam u politiku ušao kroz studentski aktivizam, a kasnije i kroz širi politički aktivizam. Stoga, činjenica da sam danas ovde za mene ima poseban značaj.
Otkako sam diplomirao, nastavio sam da učim jer nisam mogao da obuzdam svoju strast i radoznalost. Zato moram reći da sam oduvek bio malo više od studenta, ali nikada profesor. A to je možda zanimljiv ugao da se postane premijer, tako da – budite oprezni!
Danas vam se obraćam kao premijer Republike Kosovo. Zemlje koja je proglasila nezavisnost pre 18 godina, relativno mlade države, ali sa drevnim narodom i mladim stanovništvom.
Međutim, kao lider, kao premijer, ne vidim ova dva iskustva – to što sam bio studentski aktivista i što sam aktivni premijer – kao odvojena. Naprotiv, verujem da su ona oblikovala i prožimala jedno drugo.
Obavljanje javne funkcije često od vas zahteva da se vratite vrednostima koje su vas uopšte i uvele u politiku, i da se zapitate kako one treba da vas vode kroz okolnosti sa kojima se danas suočavate.
Okolnosti se mogu promeniti, a odgovornosti se svakako menjaju. Ali sama ubeđenja bi pre trebalo da ostanu nepromenjena.
Da ste sedeli u učionici pre petnaest ili čak deset godina, velika je šansa da bi oni među vama koji su čuli za Kosovo za njega znali pre svega zbog rata i naše borbe za nezavisnost.
Od tada, međutim, Kosovo je postalo prosperitetna demokratija. Prema Izveštaju o demokratiji za 2026. godinu, koji je objavio švedski institut „V-Dem”, Kosovo je vodeća demokratija na Zapadnom Balkanu.
Prosečan privredni rast u poslednjih pet godina bio je iznad 4%. A prema podacima organizacije „Gallup”, mi smo najbezbednija zemlja za život u Evropi i treća najbezbednija na svetu.
Zato bih danas želeo da vam pružim potpuniju sliku o Kosovu: zemlji oblikovanoj oslobodilačkim ratom, međunarodnom solidarnošću i mukotrpnim radom na izgradnji demokratije – zemlji čije iskustvo sada može poslužiti drugima.
Naš put je bio dug i težak. Počeo je otporom aparthejdu i represiji nad etničkim Albancima u bivšoj Jugoslaviji, a kulminirao oslobodilačkim ratom, u jeku etničkog čišćenja i genocida.
Srbija je već bila počinila genocid u Bosni, gde su, tokom devedesetih godina, na evropskom tlu prvi put nakon četrdesetih godina prošlog veka uspostavljeni logori smrti. Naš oslobodilački rat kulminirao je intervencijom NATO-a u martu 1999. godine, nakon jednoglasne odluke svih država članica donete u sedištu te organizacije u Briselu.
Naša zemlja je nastala iz nacionalne borbe za oslobođenje i međunarodne intervencije u cilju zaštite ljudskih prava; ta istorija i danas oblikuje naše razumevanje odgovornosti koje nosi vršenje vlasti. Za mene bi bilo nezamislivo upravljati Kosovom, a ne voditi se upravo onim načelima za koja se naš narod borio.
I to je, možda, prva pouka koju nam pruža iskustvo Kosova: ono što je nastalo u težnji za osnovnim pravima mora i dalje biti vođeno tim istim pravima i vrednostima.
Međutim, proglašenje nezavisnosti nije značilo i kraj naše borbe za sopstvenu zemlju.
Nismo želeli samo privid demokratije. Želeli smo suštinsku demokratiju, a ne samo njenu formu. Demokratija nije nešto što automatski sledi nakon oslobođenja, niti nešto što jednom stigne i zatim jednostavno ostane tu. Budući da sam bio deo oba ova procesa, smatram obe borbe ključnim za istoriju naše zemlje.
Naravno, bez nezavisnosti se ne može u potpunosti govoriti o demokratskoj samoupravi. Nedostaju vam suverene institucije putem kojih biste uspostavili, garantovali i sprovodili demokratiju. Nezavisnost daje jednom narodu pravo da upravlja samim sobom. Demokratija određuje da li narod to pravo zaista i ostvaruje.
Proglašenje nezavisnosti predstavlja određeni trenutak u vremenu. U našem slučaju, to je 17. februar 2008. godine. Borba za demokratiju je, s druge strane, daleko duža, mnogo manje jasno definisana i mnogo sklonija napredovanju i povlačenju u talasima, uz opšti pozitivan trend.
Ne smatram da je najveća pretnja našoj demokratiji nužno bio povratak otvorene diktature. Verujem da je jedna od najvećih pretnji bila pojava neliberalne demokratije. Kako u našem regionu, tako i drugde, svedoci smo sve većeg prihvatanja ovog hibridnog modela: neliberalnog u pristupu sistema provere i ravnoteže vlasti, kao i u pogledu vrednosti.
Smatram da je, nakon devedesetih i dvehiljaditih godina, veliki deo sveta podlegao onome što je smatrao realizmom. Smatralo se da je dovoljno tražiti slobodnu trgovinu, a da je i nekakav privid demokratije sasvim dovoljan. Međutim, „neliberalna demokratija” nije bez razloga oksimoron. Privid nečega nije isto što i sama ta stvar.
Tokom proteklih godina, bili smo svedoci uspona takozvanih neliberalnih demokratija – uključujući i one na Balkanu – koje su potom pokušavale da ubede ustaljene demokratije da je njihov model bolji. Često se kao argument navodi efikasnost, a naročito ekonomska efikasnost.
Političke krize se predstavljaju kao nešto suštinski loše. Politička konkurencija kao smetnja. Sistemi provere i ravnoteže vlasti kao prepreke za obavljanje posla. Argument je da takve vlade mogu da postignu rezultate: infrastrukturne projekte, puteve, velike objekte, brane, investicije. Uz kompromis sa demokratijom, ali – dovoljno efikasno. To je iskušenje pred kojim se nalazimo.
Međutim, na kraju krajeva, broj izgrađenih brana, puteva ili zgrada važan je samo u meri u kojoj one služe ljudima. Isto tako je važna i cena koju stanovništvo plaća za njih – bilo kroz novac iz sopstvenih džepova, kroz netransparentne finansijske tokove, kroz slabljenje institucija ili kroz saveze na koje je njihova zemlja primorana.
Uspeh Kosova nakon oslobođenja leži upravo u tome što se, uprkos svim preprekama i pritiscima, oduprlo takvoj sudbini. Kao neko ko pripada političkom centru-levo, kao socijaldemokrata, saslušam i one koji zastupaju drugačije vrednosti od mojih. Verujem da se liderstvo može ojačati razmatranjem stavova koji su, u određenim aspektima, možda preduzimljiviji, više okrenuti ka budućnosti ili jednostavno drugačiji od naših. Ne polazim od pretpostavke da je ono što ja zastupam, na bilo koji način, apsolutna istina.
Ipak, smatram da politički stavovi moraju biti utemeljeni na vrednostima. Zauzimanje stava koji je u datom trenutku prihvatljiv – samo zato što su se političke okolnosti promenile – nije isto što i posedovanje vrednosti. Ugađanje berzi, samo po sebi, nije vrednost.
Vrednosti moraju biti trajnije od toga, a ostati im veran zahteva i strpljenje.
Jer demokratija funkcioniše upravo kroz svoje nesavršenosti. Ona omogućava različitim stranama da preispituju jedne druge. Ona stvara procese kroz koje društva mogu da preispitaju sebe, isprave svoje greške i, na kraju, napreduju.
Od sticanja nezavisnosti, Kosovo je imalo koristi upravo od tih demokratskih procesa. Kada smo prvi put pobedili na izborima 2019. godine, bio je to prvi put da je jedna stranka levog centra – kako po svojim deklarisanim načelima, tako i po predloženim politikama – odnela pobedu u našoj zemlji.
Put koji je usledio nije bio nimalo jednostavan. Prošli smo kroz različite procese formiranja vlade i nove izborne cikluse, što nam je, na kraju, donelo snažniji mandat i veće poverenje građana. Tokom prethodnog mandata, uspešno smo priveli kraju prvi puni vladin mandat u istoriji naše zemlje, od sticanja nezavisnosti.
Za nas, pripadnost levom centru nije bila samo politička deklaracija; to je moralo imati konkretno značenje u praksi.
Uveli smo socijalne mere u obimu koji u našoj zemlji do tada nije viđen: besplatno visoko obrazovanje, nove vidove podrške za majke i porodice, povećanje budžeta za javno zdravstvo i subvencije za poljoprivrednike, kao i politike osmišljene tako da ljudima pruže pravedniju priliku za učešće u ekonomskom i društvenom životu naše zemlje.
Jer demokratija, po mom shvatanju, podrazumeva i suštinski osećaj jednakosti. U delu „Društveni ugovor”, Ruso je napisao da se dobar zakonodavni sistem temelji na slobodi i jednakosti, te da, kada je reč o bogatstvu, „nijedan građanin ne sme biti toliko bogat da može da kupi drugog, niti toliko siromašan da bude primoran da proda samog sebe”.
Međutim, jednakost ne može značiti samo raspodelu postojećih resursa. Ona mora podrazumevati i stvaranje novih vrednosti koje će se raspodeljivati. Stoga, inovacije mogu biti sredstvo za postizanje jednakosti.
Kosovo je mlada i inovativna zemlja.
Prosečna starost našeg stanovništva je 35 godina, a usluge u sektoru tehnologije već čine oko 6% našeg BDP-a, predstavljajući sve značajniji deo naše ekonomije. Sporazumi, poput Sporazuma o slobodnoj trgovini sa zemljama EFTA-e – Švajcarskom, Lihtenštajnom, Norveškom i Islandom – pomoći će nam da dalje razvijamo ovaj sektor.
Za nas su inovacije često bile pitanje nužnosti. Morali smo da pronađemo načine da ostanemo povezani sa svetom iako smo bili izvan Evropske unije, suočavajući se pritom sa viznim ograničenjima za putovanja u Šengensku zonu – sve dok liberalizacija viznog režima nije stupila na snagu u januaru 2024. godine.
Cena održavanja tih veza bila je ogromna, ali ostati povezan bilo je od suštinskog značaja.
Ovde želim da istaknem izuzetnu ulogu naše dijaspore. Ona je bila živi i dinamični most između Kosova i ostatka sveta, a bez nje naša zemlja ne bi bila tu gde je danas. Skoro trećina našeg naroda živela je u inostranstvu. U tom smislu, živeli smo u Evropi, čak i bez institucionalnog članstva u Evropskoj uniji. Izolacija koju smo trpeli, srećom, nikada nije postala potpuna izolacija od sveta.
Imamo značajnu zajednicu u Švajcarskoj, koja predstavlja približno 3% stanovništva te zemlje, preko pola miliona Kosovara u Nemačkoj i velike zajednice u Sjedinjenim Državama i mnogim drugim zemljama, uključujući i Francusku. Imamo dijasporu od oko 60.000 ljudi u Francuskoj sa korenima sa Kosova, od kojih sam sa nekim imao zadovoljstvo da se juče sastanem ovde u Parizu.
Naš prvi “unicorn”, naša prva tehnološka kompanija vredna milijardu evra, mogla bi vrlo lako nastati od članova naše dijaspore koji rade na Kosovu. Kroz investicije, rad na daljinu, preduzetništvo i razmenu znanja, želimo da još više ojačamo ove veze tokom ovog mandata. Ono što je počelo kao nužnost naše istorije postalo je jedna od najvećih prilika za našu budućnost.
Još jedna oblast gde su se naša politička uverenja pretočila u konkretne akcije jeste odbrambena politika.
Suočili smo se sa dvostrukim rizikom. Prvo, ruski rat protiv Ukrajine, koji je fundamentalno promenio bezbednosno okruženje Evrope. I drugo, činjenica da je Srbija i dalje bliski saveznik Rusije, sa politikama koje i dalje predstavljaju bezbednosnu pretnju našoj zemlji.
Rusija je osnovala ono što naziva humanitarnim centrom u Nišu, 160 kilometara od glavnog grada Kosova, Prištine, odmah preko naše granice, u onome što smatramo pokušajem da se napravi lažna ekvivalencija sa humanitarnom intervencijom NATO-a na Kosovu. Objekat je dugo izazivao zabrinutost zbog mogućih obaveštajnih aktivnosti. Takođe je postojala zabrinutost zbog ruskog učešća u odbrambenim i bezbednosnim strukturama Srbije.
Srbija održava 48 vojnih i žandarmerijskih isturenih operativnih baza oko naše granice, a Kremlj je osnovao kancelariju u okviru Ministarstva odbrane Srbije.
Videli smo posledice ovog bezbednosnog okruženja u napadu u Banjskoj 2023. godine, putem upada koji je imao za cilj aneksiju severa naše zemlje po krimskom scenariju, a koji su institucije Evropske unije osudile kao teroristički napad na našu zemlju.
Za nas ovo nisu apstraktne brige.
U protekle četiri godine značajno smo povećali naše odbrambene rashode, konstantno prelazeći 2% BDP-a. Sve naše vojne kupovine bile su od zemalja članica NATO-a.
Svrha ovih investicija nije samo jačanje naših odbrambenih kapaciteta. Reč je o tome da se osiguramo da naši građani mogu živeti bezbedno, i da Kosovo, kao demokratska zemlja, može postati veći doprinosilac bezbednosti našeg regiona kroz NATO.
Ali Kosovo je takođe i podsetnik na nešto drugo: na moć zajedničkog delovanja. Naša zemlja je nastala kroz kolektivnu odlučnost, vođenu vrednostima, da se donese mir, zaustavi patnja i odbrane principi koji prevazilaze nacionalne granice. Smatram da je to iskustvo posebno relevantno danas.
Razlika između onoga što je lokalno i onoga što je međunarodno postala je sve teža za održavanje. Svet se suočava sa problemima koje ne može rešiti nijedna država ili nacija, bilo velika ili mala.
Za nas, iskustvo zajedničke akcije prirodno vodi ka našem evropskom i NATO putu. Evropska unija predstavlja ne samo ekonomski model i političku zajednicu, već sve više suštinski deo evropske bezbednosne arhitekture.
I verujem da više ne možemo sebi priuštiti da o zemljama poput Kosova razmišljamo kao da postoje negde sa strane. Ne može postojati Evropa drugog reda. Margine više ne postoje.
U tom smislu, Kosovo se suočava sa tri važne i međusobno povezane dileme.
Prvo se tiče pristupa Evropske unije Zapadnom Balkanu. Proširenje je dobilo na hitnosti od ruskog rata protiv Ukrajine, ali ta obnovljena hitnost ne sme dovesti do Evrope u kojoj su neke zemlje dobrodošle, dok se druge suočavaju sa nejasnim putem.
Drugo se tiče normalizacije odnosa sa Srbijom. Ovaj proces mora da uključi odgovornost za teroristički napad u Banjskoj, počevši od predaje Milana Radoičića, njegovog glavnog arhitekte, kako bi se mogao suočiti sa pravdom.
To takođe mora biti proces kroz koji vlada Srbije, koja je nedavno doživela promenu rukovodstva, počinje da prepozna realnost 21. veka: Kosovo je nezavisna zemlja, koju je priznalo preko 120 država. I Srbija mora da odustane od svoje agresivne kampanje protiv našeg međunarodnog priznanja, uključujući instrumentalizaciju ruskog protivljenja našem članstvu u međunarodnim organizacijama.
Treće pitanje, usko povezano sa dijalogom sa Srbijom, jeste priznanje od strane pet zemalja članica Evropske unije i četiri zemlje članice NATO-a koje još nisu priznale Kosovo. Verujemo da oni moraju da shvate da okolnosti iz kojih je naša zemlja iznikla, represija, etničko čišćenje i genocid koje je doživeo naš narod, ne mogu se jednostavno izjednačiti sa separatističkim pokretima sa kojima se ponekad povlače paralele.
Naše oslobođenje i demokratija koju smo izgradili od sticanja nezavisnosti zaslužuju svoje pravo mesto u snažnijoj Evropskoj uniji. Stoga, ova tri pitanja, odnosno dileme, mogu biti pitanja ili dileme i za druge. Mi ne vidimo alternativu Evropskoj uniji i NATO-u, jer ne želimo nikakvu alternativu Evropskoj uniji i NATO-u.
Za kraj, želeo bih da se osvrnem na svoj politički put, koji je započeo aktivizmom i uverenjem da okolnosti u kojima se nalazimo nisu nužno one koje moramo da prihvatimo. Danas, kao premijer, i dalje smatram to uverenje važnim. Ipak, iskustvo upravljanja me je takođe naučilo da se političke vrednosti moraju održavati ne samo u borbi za dolazak na vlast, već i u svakodnevnoj odgovornosti njenog vršenja.
Za to su, svakako, potrebne institucije. Ali, potrebni su i uverenje, učešće, strpljenje, diplomatija, kao i spremnost da nastavimo da preispitujemo same sebe.
Vrednosti koje vas vode u politiku su važne. Ali, jednako je važno i šta činite s tim vrednostima kada dobijete odgovornost da u skladu s njima delujete.
Hvala vam. Radujem se za diskusiju sa vama.
Merci beaucoup!
