Priština, 26. oktobar 2026.
Poštovana predsednice Skupštine Republike, gđo. Albulena Haxhiu,
Poštovani poslanici,
Poštovani zamenici premijera i ministri,
Poštovani građani,
Jedna naša sugrađanka je tražila, ali nije dobila zaštitu koja joj je bila potrebna da bi ostala živa. Arlinda Zekaj je ubijena juče. Svirepo ubistvo Arlinde Sylaj Zekaj je izuzetno potreslo sve nas. Tri dana pre nego što je ubijena, Arlinda se obratila tužilaštvu, upozoravajući na opasnost po njen život. Ove okolnosti zahtevaju potpunu i hitnu istragu, dok je počinilac u bekstvu. Dakle, on još nije uhapšen. Tužilaštvo i nadležne institucije moraju objasniti kako su njene žalbe obrađene, zašto upozorenje na opasnost po život nije sprečeno konkretnim zaštitnim merama i da li je bilo nemara ili nepostupanja odgovornih zvaničnika. Svako kršenje mora biti otkriveno i svaka odgovornost mora biti rešena u skladu sa zakonom.
Izražavam svoje najiskrenije saučešće njenoj porodici. Njeno ubistvo nas obavezuje da zahtevamo odgovornost u svakoj institucionalnoj karici i da preispitamo našu društvenu savest. Šta to branimo kada, u ime porodice, zahtevamo ćutanje žene; kada, u ime časti, osuđujemo njene izbore; kada njeno strpljenje pred nasiljem prepoznajemo kao vrlinu, dok joj se suprotstavljanje stavlja na teret kao krivica? Društvo ne može nazvati vrednošću ono što se čuva kršenjem dostojanstva i života osobe. Najoštrije osuđujem ovaj zločin. Za Arlindu tražim pravdu i rasvetljavanje svake odgovornosti; od svih nas tražim spremnost da se suprostavimo onom mentalitetu koji još uvek meri vrednost žene po njenoj pokornosti.
Da bismo se suprostavili ovom mentalitetu, moramo biti jasni sa onim što neku vrednost čini dostojnom odbrane, a to je poštovanje ljudskog dostojanstva. Porodica, tradicija i društveni poredak gube svoj moralni legitimitet kada se koriste da bi se od nekoga zahtevalo da trpi poniženje. Ni od jedne žene se ne može tražiti da očuvanje istih plati odricanjem od same sebe. Njeno dostojanstvo ne zavisi od poslušnosti, strpljenja ili spremnosti na žrtvovanje; ono pripada svakom ljudskom biću.
Voleti sopstvenu slobodu znači voleti i tuđu slobodu. To zahteva da priznamo slobodu čak i tamo gde ne kontrolišemo njen ishod. Muškarac koji pravo na odlučivanje smatra prirodnim za sebe, dok ga kod žene tretira kao dozvolu koju joj može dati ili uskratiti, postavio je sebe iznad nje. Upravo na tu nejednakost moramo se suprotstaviti: tvrdnji da jedna osoba može određivati živote oboma.
Žena ima sopstveno postojanje koje se ne iscrpljuje u ulogama koje obavlja za druge. Ona ima svoje mišljenje, ambicije i pravo na život u kojem poznaje sebe. Biti žena, majka ili ćerka ne umanjuje ovo pravo i ne prenosi ni na koga autoritet nad svojim telom, savešću ili budućnošću. Bliskost stvara odgovornost za nju, ne stvara moć nad njom.
Prihvatanje ove jednakosti se dokazuje kada se žena suprostavi, kada zahteva promenu, kada odbije ili odluči da ode. Ako se njena sloboda priznaje samo dok bira ono što mi, ili neko drugi, očekuje od nje, onda smo samo prepoznali prostor za njenu poslušnost. Ni razočaranje, ni ljubomora, ni osećaj odbacivanja ne legitimizuju pokušaj da je prisilimo da ostane. Niko ne može zahtevati nastavak veze uskraćujući drugom pravo da je napusti.
Nasilje nameće upravo tu obavezu, da žena organizuje svoj život prema strahu od zlostavljača. Kontrola nad novcem, poslom, kretanjem i porodičnim vezama može postepeno ograničiti njene mogućnosti delovanja. Kada svako protivljenje može biti praćeno pretnjom, čak i tišina postaje način za zaštitu. Institucija koja ne razume ovu okolnost rizikuje da ono što bi mogao biti pokušaj preživljavanja protumači kao pomirenje.
Fenomen femicida je posledica patrijarhalnog načina razmišljanja, koji nažalost ne isključuje ni institucije, gde hrani nemar i nepostupanje u suočavanju sa nasiljem nad ženama. To je razlog zašto, kada istražujemo, moramo istražiti i same istražitelje; kada očekujemo od tužilaca, moraćemo optužiti i njih; a kada imamo posla sa sudijama, moraćemo razmišljati i o tome ko će suditi njima.
Osam žena je ubijeno ove godine. Potrebna nam je javna debata o tome kako društvo i država tretiraju žene koje traže razvod, nezavisnost i svoje pravo na imovinu i nasledstvo. Po mom čvrstom uverenju, to je suština. Imamo težak odnos sa razvodom i rodnom ravnopravnošću kada je u pitanju nasleđivanje i vlasništvo. Moramo da razgovaramo o tome kako se legitimni zahtevi žena za njihova prava transformišu u izvor sukoba, kako se normalizuje kontrola nad njihovim životima i odlukama i kako, umesto da budu podržane, često bivaju ostavljene da se suoče sa nasiljem i institucijama koje ih ne uspevaju same zaštititi.
Stoga se pitanje zašto žena nije otišla ne može postavljati uz ignorisanje cene koju bi taj odlazak za nju imao i zaštite koja bi joj bila na raspolaganju. Ostanak, povratak ili oklevanje da prijavi nasilje ne prebacuju na nju odgovornost za to nasilje. Te odluke nas obavezuju da bolje razumemo opasnost i prepreke sa kojima se ona suočava. Odgovornost za nasilje ostaje na onome ko ga vrši, dok odgovornost za zaštitu moraju ispuniti institucije koje su je preuzele na sebe.
Ovde sloboda postaje konkretno pitanje upravljanja. Nije dovoljno reći ženi da ima pravo da ode ako je odlazak ostavlja bez skloništa, bez prihoda i ponovo izloženu pretnjama. Priznavanje prava obavezuje nas da stvorimo uslove za njegovo ostvarivanje. U suprotnom, tražimo od žena da same urade ono što država, sa svim svojim kapacitetima, nije uspela da omogući. Iz tog razloga, zaposlenje, pristup imovini i ekonomska podrška ženama su direktno važni za njihovu bezbednost i nezavisnost. Njihovi sopstveni prihodi mogu ženi pružiti priliku da odbaci zavisnost koja je drži izloženom nasilju. Politike koje smo preduzeli su produbljene sa ovim ciljem, kako bi žene imale stvarne mogućnosti da odlučuju i kako ih potreba za preživljavanjem ne bi primorala da ostanu sa osobom koja ih ugrožava.
Poštovani poslanici,
Moć suđenja i krivičnog gonjenja predstavlja izuzetnu javnu odgovornost. Društvo poverava ovaj autoritet ljudima od kojih očekuje stručnu kompetentnost, moralnu savest i osećaj časti koji proizilazi iz služenja drugima. Nezavisnost ih štiti od pritisaka i mešanja, dok njeno vršenje podleže zakonu i polaganju računa. Niko ne može tumačiti nezavisnost kao pravo na neodgovornost, dok posledice nemara na kraju snosi sam građanin. Javni autoritet zahteva poniznost pred ljudskim dostojanstvom i hrabrost za ispunjavanje dužnosti, čak i kada to podrazumeva poteškoće, pretnje ili lični rizik. Niko nije seo na stolici vlasti da bi sebi dozvolio da žrtvu nasilja dočeka pitanjem: „Šta ste to uradili svom mužu, gospođo?“ Takvo pitanje koristi autoritet države da bi se žrtvi natovarila krivica nasilnika i produbila potčinjenost iz koje ona pokušava da izađe.
Država je poverila sudijama i tužiocima deo svoje moći da dele pravdu. Moramo razumeti težinu ovog poverenja. U vršenju svojih dužnosti, odluke mogu odrediti da li će osoba biti zaštićena od nasilja ili će mu ostati izložena. Takva odgovornost zahteva profesionalnu posvećenost, moralnu savest i poštenje u suočavanju sa posledicama svojih postupaka. Autoritet, status i naknada koji prate položaj imaju značenje samo u službi ove dužnosti. Imenovanje u pravosuđu ne postavlja vas iznad građanina, već vas obavezuje odgovornošću da ga saslušate, zaštitite kada to zatraži, utvrdite dokaze i donesete odluku koja iznad svega štiti osnovna ljudska prava i slobode.
Toliko puta sam čuo reči „nezavisnost pravosuđa“ isto onoliko puta koliko sam kritikovao ili komentarisao pitanja vezana za pravosudni sistem. Biti nezavisan od spoljnog uticaja ne znači da ste nezavisni od odgovornosti, profesionalizma, integriteta i mudrosti koje nužno morate posedovati kao autoritet u pravosudnom sistemu. U slučajevima poput ovog, kada žrtva traži zaštitu, a vi njenoj žalbi ne date punu težinu svoje odgovornosti prema položaju, državi i samom sebi, svakako ste zakazali. Tu pokazujete koliko ste nezavisni i kako odlučujete kada je u pitanju izražavanje vašeg stava. U pravosuđu nisi stekao pravo da se ponašaš kao suveren nad građaninom. Poverena ti je dužnost da služiš zakonu koji ga štiti. Mera dostojnosti funkcije koju obavljaš jeste ozbiljnost sa kojom tretiraš život, bezbednost i dostojanstvo onoga, bilo koga, koji je ispred tebe.
Stoga, poštovani poslanici, i ja se pridružujem ovoj inicijativi i predlažem dve konkretne intervencije.
Zadužujemo Ministarstvo unutrašnjih poslova, preko nadležnih policijskih struktura, da u roku od 72 sata organizuje hitnu reviziju aktivnih slučajeva visokog rizika. Za svaki slučaj treba dokumentovati mere bezbednosti, službenika odgovornog za njihovo praćenje i koordinaciju sa relevantnim centralnim i lokalnim institucijama, uključujući sprovođenje zaštitnih naloga od strane policije i reagovanje na alarme elektronskog nadzora.
Takođe, u roku od 72 sata, Ministarstvo pravde treba da sastavi detaljan izveštaj koji osvetljava celokupnu reakciju ili nereakciju svake karike u institucionalnom lancu u ovom slučaju.
Poštovani građani,
Ideja da nas naša sloboda obavezuje na slobodu drugih ima posebnu težinu u našem društvu. Znamo šta znači zahtevati da vaš život ne bude podvrgnut proizvoljnoj volji nekog drugog. Ovo uverenje moramo sprovesti sa istom ozbiljnošću u porodici, društvu i institucijama.
Za Arlindu imamo obavezu pravde. Za žene koje danas žive pod pretnjom, imamo obavezu da pružimo blagovremenu zaštitu. Za svaku od njih imamo odgovornost da osiguramo da se dostojanstvo koje zakon priznaje doživljava kao sigurnost i sloboda, konkretno u svakodnevnom životu. Samo na taj način možemo tretirati slobodu kao pravo koje nas ujedinjuje i koju je svako od nas dužan da poštuje.
Hvala Vam!