New York, 20 septembar 2026
Dragi sunarodnici,
Dobar dan svima i dobro vas nalazim ovde u Bronksu, Njujork,
Dragi Mark,
Draga Drita,
Poštovani ambasadore Republike Kosovo u Vašingtonu, D.C., ovde u Sjedinjenim Američkim Državama, Ilir Dugolli,
Poštovani ambasadore Blerim Reka, pri misiji Ujedinjenih nacija ovde u Njujorku,
„Ovde sam zajedno sa ministrom finansija Republike Kosovo, Hekuranom Muratijem, sa zamenikom ministra spoljnih poslova i dijaspore, Kreshnikom Ahmetijem, i sa troje mojih dragih i posebnih prijatelja – predsednicom Opštine Preševo, Arditom Sinani, poslanikom Shaipom Kamberijem i mojim savetnikom za Preševo, Medveđu i Bujanovac, Ragmijem Mustafijem.
Američkim zvaničnicima koji su danas sa nama: veoma mi je drago što sam vam se ovde pridružio i što vas vidim u publici. Unapred se izvinjavam što ću govoriti albanski, ali u duhu dvojezičnosti i ove škole, izneću polovinu svog izlaganja na albanskom, a drugu polovinu na engleskom jeziku.
Kao znak dobre volje, sa zadovoljstvom vam želim dobrodošlicu na Kosovo i obećavam da ću biti mnogo bolji domaćin nego što sam gost. Ipak, moram da vas upozorim: ne poznajem nikoga ko je došao na Kosovo, a da se ubrzo potom nije vratio.
„Posebno je zadovoljstvo što smo danas na prvom mestu van albanskih prostora gde se nastava odvija na albanskom i engleskom jeziku. Očuvanje našeg jezika bilo je jedno od naših najvećih dostignuća i jedno od naših najmoćnijih sredstava.
U našoj istoriji, kao i u istoriji mnogih drugih naroda koji su se suočili sa okupacijama i stranom vlašću, jedan od instrumenata za potčinjavanje ljudi bio je upravo zabrana njihovog jezika, odnosno školovanja na njihovom jeziku. Jer jezik nije samo sredstvo komunikacije. On je i temelj identiteta.
Jezik nosi kolektivno pamćenje jednog naroda. On izražava način na koji je, generacija za generacijom, jedan narod naučio da oblikuje svoje iskustvo, put kojim je razumeo sebe i svet oko sebe. On je oblikovan vekovima kroz iskustvo generacija, kroz nastojanje da se razume naša stvarnost, ali i kroz suočavanje sa onim što su drugi pokušavali da nam nametnu.“
Jezik koji je izvanredan je i plemenit. A ono što je posebno kod albanskog jezika jeste upravo njegov kontinuitet. Upravo ta njegova jedinstvenost, ta njegova plemenitost, prenosila se s generacije na generaciju. I tako je albanski jezik opstao. Opstao je ne samo zahvaljujući visokim planinama, koje su često štitile Albance od osvajača i spoljnih pritisaka, već pre svega zahvaljujući ljubavi naroda prema jeziku i odlučnosti da ga prenese generacijama koje dolaze.
Jezik je opstao upravo tako što se menjao, a da nije izgubio svoje korene. Albanski je apsorbovao uticaje skoro svake veće civilizacije koja je vladala Balkanom, ali je sačuvao dovoljno svoje jake gramatike i nasleđenog vokabulara da ostane poseban jezik sa bogatim vokabularima. Danas je jedan od samo četiri takva jezika koji, svaki za sebe, čine nezavisnu granu indoevropske porodice. Imate na umu da na stablima indoevropskih porodica imate brojne grane germanskih, latinskih i slovenskih jezika. Ali, postoje četiri takve koje stoje kao nezavisne grane, mada manje, albanski, grčki, jermenski i baskijski. Dakle, postoje ove tri velike germanske, slovenske i latinske porodice i četiri grane od kojih je jedna posebna indoevropska upravo naš prelepi albanski jezik. Ovaj jezik je svakako bio pod uticajem spolja, ali nikada nije zamenjen.
Albanski je ostao živ čak i daleko od svoje domovine. Arbereši iz Italije su sačuvali svoj jezik više od pet vekova. I sam njihov jezik nam govori njihovu istoriju: to je Albanski koji nosi putovanje, udaljenost od domovine i, istovremeno, duboke korene u albanskom identitetu.
Ali naš renesansni narod nije želeo da albanski samo preživi. Želeli su da bude jezik znanja, visoke kulture, duboke nauke, ali i misli. Godine 1908, na Manastirskom kongresu, Albanci su se ujedinili oko zajedničkog pisma. Iste godine, ovde u Sjedinjenim Državama, u Bostonu, Fan Noli je održao prvu misu na albanskom jeziku. Noli i naš renesansni narod i naše izgnanstvo shvatili su da bez očuvanja jezika, znanja i kulture, ne može se sačuvati ni nacija. Pokazali su nam da dijaspora, naše izgnanstvo, nije samo utočište daleko od domovine, već motor misli, emancipacije i našeg državnog formiranja.
Danas je albanski zvanični jezik obe zemlje, Kosova i Albanije. I ova škola nastavlja misiju naroda renesanse ovde u Americi, gde ju je Noli započeo u egzilu, pre više od jednog veka.
Ova škola je izvanredna inicijativa za dvojezično obrazovanje na albanskom i engleskom jeziku. Zbog toga želim da izrazim posebnu zahvalnost Marku Đonaju i Dritu Đongecaj, kao i svima onima koji su radili tokom proteklih osam godina kako bi ova divna inicijativa postala stvarnost. Vlada Republike Kosovo im je duboko zahvalna i podržavaće ovu školu u budućnosti.
Moja poruka vama, dragi učenici, je sledeća: jezik nije samo još jedan način komunikacije, kao da misao ostaje potpuno ista bez obzira na jezik na kojem je izražena. Kada govorite svojim maternjim jezikom, ne samo da prenosite svoju misao. Vaše razmišljanje se susreće sa nasleđem generacija pre vas, sećanjem naroda i našim kolektivnim dostojanstvom. A govoreći, pišući i misleći na ovom jeziku, vi takođe učestvujete u stvaranju njegove kulture. Na ovaj način, više ste povezani sa svojom prošlošću, bliži sebi i imate moć da stvarate budućnost.
I za mene je bilo posebno zadovoljstvo što sam danas mogla da poklonim Radnu svesku, Čitanku i Bukvar deci, učenicima ovde. Jer i vođa gospođa Mustafa i učiteljica Đongecaj bolje od svih nas znaju da deca odrastaju između majke i učiteljice, ne samo od majke, ne samo od učiteljice, već od obe. Na neki način, majka je prva učiteljica, a učiteljica je druga majka. Dete odrasta između brige kao ljubavi i učenja kao znanja. Između majke i učiteljice. Stoga, postoji velika radost zbog onoga što ste uradili u ovim godinama i velika nada za nove uspehe koje ćete imati.
Sada ću preći na engleski jezik. Program je tek u svojoj drugoj godini, pa ću biti popustljiv. Ali budite upozoreni: sledeće godine, kada se vratim na Generalnu skupštinu UN, vaš albanski će biti testiran.
Ova škola održava naš jezik živim daleko od domovine. Na isti način, naša dijaspora je uvek održavala Kosovo živim daleko izvan njegovih granica. Kosovo raste unutar svojih granica, a istovremeno raste i izvan njih. Neki od njegovih najvažnijih organa postoje van same zemlje, u zajednicama dijaspore.
Iskustvo Kosova i iskustvo njegove dijaspore uvek su se ogledali jedno u drugom. U najmračnijim periodima naše istorije, borili smo se kod kuće, dok su naše zajednice u inostranstvu imale svoje borbe: napuštanje domovine, puštanje korena na nepoznatim mestima i sticanje mesta u društvima koja su im bila nova.
Ali ušli smo u drugo poglavlje. Danas naša priča više nije samo priča o istrajnosti i preživljavanju. Ona je takođe priča o samopouzdanju, postignuću i mogućnostima.
Izuzetna je privilegija služiti kao premijer Republike Kosovo u ovom trenutku. Ove godine Kosovo je napunilo osamnaest godina. U jednom smislu, tek smo dostigli punoletstvo. Ipak, ovo je trenutak u kojem se mladost i zrelost susreću. Imamo dovoljno iskustva da razumemo šta smo sposobni da postignemo, dovoljno dostignuća iza nas da ulivaju samopouzdanje, a još uvek dovoljno ambicije i energije da verujemo kako je mnogo više dostižno.
Isto vidim i u našoj dijaspori. Sa mesta na kojem stojim, sve ono što je nekada izgledalo nedostižno sada se oseća kao moguće.
Članovi naše dijaspore su na čelu istraživanja u robotici i proboja u kardiologiji. Oni grade kompanije i pomažu u obnovi nekih od najvrednijih istorijskih zdanja ovde u Sjedinjenim Američkim Državama. Oni sede u parlamentima, sudnicama i finansijskim centrima sveta. Njihovi restorani se pojavljuju na listama „The New York Times“-a kao najbolji u zemlji, a njihovi filmovi su priznati na Filmskom festivalu u Kanu. Naš napredak kod kuće odražava se u njihovom uspehu u inostranstvu: ovde u Sjedinjenim Američkim Državama, u Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, širom Skandinavije i širom sveta.
Članovi naše dijaspore su kreativni, radoznali, vredni i spremni da uzvrate društvu. Kao što je Jeronim De Rada, jedan od velikih glasova albanskog preporoda, napisao: „Erdhi dita e Arbërit!“ – Došao je dan Arbëraša!
Ovo je naše vreme. Energija i dostignuća koja vidimo širom naše dijaspore odražavaju se u načinu na koji gradimo našu zemlju. Kosovo pokazuje istu otpornost i istu odlučnost da pretvori težnje u stvarnost. Kosovo je prosperitetna demokratija i ostvarilo je značajan napredak prema brojnim međunarodnim merilima.
Uložili smo velika sredstva u našu odbranu: u obuku, modernizaciju i novu opremu, dok gradimo domaće kapacitete, uključujući proizvodnju municije u Kosovu.
Naš tehnološki sektor brzo raste i već čini 6 procenata našeg BDP-a. Za poređenje, poljoprivreda čini 7 procenata našeg BDP-a. Sprovodimo ambicioznu energetsku tranziciju, ulažemo u obnovljive izvore, a istovremeno tražimo nove načine da iskoristimo naše ogromne rezerve uglja. Takođe ulažemo u veliku infrastrukturu, uključujući novu železnicu koja nas povezuje sa Dračom, najvećom albanskom lukom. Sa segmentom koji povezuje Đakovicu i Skadar. Kao što bi Albanci rekli, ovaj segment je „zemreku i kombit shqiptar“ – srce albanskog naroda.“
„Kroz sve ovo gradimo društvo koje je pravedno i pravično. Ovo nije vreme binarnosti, da se bude ili unutar zemlje ili van nje, bilo ovde ili tamo. Ovo je vreme mogućnosti, većeg izbora i novih načina pripadnosti. Baš kao što učenici ove škole žive u dva jezika istovremeno, vi možete pripadati dvema mestima odjednom. Mi stvaramo prostor za vas da pomognete u oblikovanju sledećeg poglavlja Kosova i našeg naroda u celini, gde god da živite i kako god odlučite da budete deo toga.
Faleminderit! Hvala vam mnogo!“