Bitol, Severna Makedonija, 22. novembar 2025.
Vršilac dužnosti premijera Republike Kosovo, Albin Kurti, učestvovao je u obeležavanju 117. godišnjice Dana albanske abecede , na događaju koji je organizovala vlada Severne Makedonije u Bitolu, gde je održan istorijski kongres 1908. godine.
Ceo govor premijera Kurtija:
Poštovani predsedniće Parlamenta Republike Severne Makedonije, g. Afrim Gashi,
Poštovani zameniće premijera Republike Severne Makedonije, g. Arben Fetai,
Poštovana zamenica premijera i ministarka spoljnih poslova i dijaspore Republike Kosovo, gđa Donika Gërvalla,
Poštovani gradonačelnici opština: Čair, g. Izet Mexhiti, Tetovo, g. Bilall Kasami, Struga, g. Mendi Qyra, Preševo, gđa Ardita Sinani,
Poštovani gradonačelniće opštine Hora e Arbereshëve/Piana deglii Albanesi, g. Rosario Petta,
Poštovani g. Lulzim Jashari, sin vrhovnog komandanta Oslobodilačke vojske Kosova, Adema Jasharija,
Poštovani ambasadore Republike Kosovo u Severnoj Makedoniji, g. Florian Qehaja,
Poštovani poslanici, ministri, zamenici ministara, državni zvaničnici Republike Severne Makedonije, Republike Kosovo, Republike Albanije, svuda gde žive Albanci, koji ste nas okupili ove izvanredne večeri, hvala vam svima na ovom srdačnom gostoprimstvu,
Ovaj govor koji čitam pred vama napisan je jednim od dva pisma koje je Manastirski kongres odobrio za upotrebu od svih Albanaca pre 117 godina. Pismo društva „Bashkimi“ deluje tako jednostavno, operativno, ali istovremeno tako sublimno. Učimo ga u ranom detinjstvu, pretvarajući glasove našeg maternjeg jezika u slova i nikada se od njega ne odvajamo, gde god da se nalazimo, jer se i najrasprostranjeniji jezici na svetu, iz cele istorije čovečanstva, pišu istim slovima, upravo kao i naš prelepi albanski jezik.
Sublimacija leži u činjenici da je pojava, ili ponovna pojava, naše nacije u savremenom svetu, njena pojava kao posebne nacije među drugim narodima Balkana i Evrope, trebala da se desi kroz pismo. Naum Vecqilharxhi, jedan od inicijatora našeg Nacionalnog preporoda, bio je zabrinut zašto je naš narod toliko zaostao u razvoju, u poređenju sa najnaprednijim narodima tog vremena. Smatrao je da je ključ za pokretanje velikog napora protiv zaostalosti, ne samo materijalne, već i ideološke i duhovne, negovanje maternjeg jezika. I tako su to zvali, negovanje maternjeg jezika. A, s druge strane, imamo lepu albansku reč, arsimi ili arësimi, pretvaranje zemlje u njivu, a kada se poseje, donosi nam plodove od kojih živimo. Stoga, nije slučajno što je izumeo posebno pismo za albanski jezik, koje se ne bi poklapalo sa latiničnim, grčkim i ćiriličnim pismom koje koriste drugi narodi oko Albanaca. Istu zabrinutost delili su i rodolubi koji će osnovati Društvo za štampanje albanskih slova i koji su dizajnirali istanbulsku abcedu . Uvod u „Kanonizam“ ovog društva počinje rečenicom, citiram: „Svi narodi koji su prosvećeni i civilizovani prosvetljeni su i civilizovani knjigama na svom jeziku“, citat se završava i reč knjiga nas nesumnjivo podseća na „Mešari“ Gjona Buzukua, najstariju knjigu na albanskom jeziku, objavljenu 1555. godine.
Od Manastirskog kongresa 1908. godine do Kongresa pravopisa 1972. godine, učinjeni su napori za ujedinjenje albanskog pisma, ne samo iz operativnih razloga, već i iz drugog razloga: da bi se, uprkos političkim, regionalnim i ideološkim podelama, Albanci ujedinili u jeziku, jer bi istovremeni razvoj pisanog jezika bio i još uvek jeste uslov za suočavanje i prevazilaženje efekata drugih podela. Jer, nacija nije u prošlosti, već je u sadašnjosti i budućnosti. Pored ljudske mase, ona je i duh koji ljudsku masu pretvara u zajednicu. Jezik nas spaja kao prirodna činjenica, politički nas spaja njegovo jedinstveno pisanje.
Stoga svake godine 22. novembra pamtimo kao Dan pisma , zbog čega se Bitol pridružuje Prizrenu i Valoni kao tri važna mesta u našoj istoriji. Obeležavanje u roku od nedelju dana od Manastirskog kongresa i Skupštine Valone povezuje jezik i kulturu sa idejom slobode i samoopredeljenja. Oba datuma nam prenose sećanje, nasleđe, volju da ovekovečimo ujedinjenje i razvoj Albanaca.
Standardizovano pismo u Bitolu je kulminacija evolucije albanskog pisanja tokom mnogih vekova. Oni koji su pisali albanski koristili su zajedničke znakove različitim pismima, ali svako pismo kojim su pisali moglo se nazvati albanskim pismom. Jer nijedno drugo pismo nije bilo dovoljno da zabeleži sve glasove (foneme) našeg veoma bogatog jezika. Svako pismo je trebalo biti albanizovano, kombinovanjem slova ili izmišljanjem novog znaka. I, stoga, pismo koje su koristili nije bilo identično nijednom drugom. To je bilo naše pismo.
Iako su imali kontakt sa različitim sistemima pisanja, sa hijeroglifskim, dijagramskim ili abdjadnim (samo sa suglasnicima, bez samoglasnika poput arapskog, hebrejskog i drugih), pridružili su se svetskom dobru i najpogodnijem za nas, fonetskom sistemu pisanja, gde je naš jezik posebno bogat.
Početkom prošlog veka, prosvećeni umovi, religiozni i sekularni, uzeli su ovu tradiciju pisanja kao nasleđe za razvoj i ostavili nam je kao takvu. Svojim fonetskim, leksičkim, gramatičkim, pa i nakraju slovnim bogatstvom, jezik je bio olakšan za pismeno izražavanje, a albansko biće je bilo olakšano za izražavanje kroz pisani jezik. Stoga, vlastiti naziv „Kongres manastira“ ili „Kongres abecede“ ostaje kao što i samo pismo ostaje. Jer: scripta manent! Albanski ostaje! Albansko biće ostaje.
I u velikom trouglu moderne albanske ere, Prizren, Bitol, Valona, danas se nalazimo u najtanjem, najosetljivijem uglu. Velikani naše istorije, pesnici i ideolozi, znali su da se možemo i moramo ujediniti prvo u mislima. A, misao se razvedrava u jeziku. A, naš jezik je bio bogat fonemama. Kongres manastira je stoga najposebniji događaj među velikim događajima. Naši velikani su uspostavili jezik ne akademijom, već Kongresom. Molim vas da zajednički i intimno uspostavimo u našem obeležavanju ovog događaja svaki put velika imena : Gjergja Fishtu i Mithata Frashëri, Mjedu i Gurakuqija, Parashqevi Qirijazi i Hilë Mosi, Avrami i Zavalani, Bajo Topullija i Sotira Pecija, Shahina Kolonje i Mihala Gramena, Gligora Cilku i Sami Pojani, i druge. Borci, pesnici i pesnici borci, u jeziku.
Hvala vam na gostoprimstvu i pažnji. Srećna 117. godišnjica Kongresa abecede!
