Priština, 17. decembar 2024
Premijer Republike Kosovo, Albin Kurti, učestvovao je sinoć na promociji knjige „Zatvorenici savesti: Memoari politike, zatvora i torture (1945-1999), u izdanju programa forumZFD na Kosovu, Kosovski centar za rehabilitaciju preživelih od torture i Udruženja političkih zatvorenika.
Knjiga sumira lične priče bivših političkih zatvorenika, muškaraca i žena, koji su proživeli nasilje, ugnjetavanje i torturu u bivšoj Jugoslaviji (1945-1999). Kroz dubinske intervjue i istorijsku dokumentaciju, knjiga istražuje državne strategije političkog progona i represije, iskustva zatvora, torture i samice, ulogu političkog otpora i aktivizma za mir i jednakost, te sećanje na neslaganje i njegov uticaj na savremenu istoriju.
Premijer Kurti je rekao da je objavljivanje ove knjige veoma važno, posebno zato što se u javnosti ne zna dovoljno o sećanjima, iskustvima, evokacijama, a ujedno i o razmišljanjima koje zatvorenici savesti danas imaju, a koja su u izvesnoj meri uslovljena o onom u čemu su prošli i pojedinačno i kolektivno.
On je zahvalio i čestitao profesorima Vjollci Krasniqi, Eli Krasniqi i Durimu Abdullahuju i svim sagovornicima na njihovom doprinosu finalizaciji ove knjige.
Celi govor premijera Kurtija:
Poštovani prisutni,
Poštovani panelisti, profesori Vjollca Krasniqi, Eli Krasniqi i Durim Abdullahu,
Veoma sam počastvovan što sam ovde među vama, i izvinjavam se što kasnim večeras jer sam bio na događaju ne tako daleko, ali skoro u isto vreme. Budući da sam i sam zatvorenik savesti, smatram da je objavljivanje ove knjige veoma važno, jer se u javnosti ne zna dovoljno o sećanjima, iskustvima, evokacijama, a ujedno i o razmišljanjima koje zatvorenici savesti danas imaju, a koja su merilo uslovljenih onim kroz šta su prošli i pojedinačno i kolektivno. Veruje se da se radi negde oko 666 vekova zatvora od kraja Drugog svetskog rata do danas.
Sada dolazim u Prištinu iz dve posete dvema bivšim republikama Jugoslavije, Hrvatskoj i Sloveniji, a zanimljivo je da su to dve republike sa kojima smo bili u obe Jugoslavije, i u monarhijskoj Jugoslaviji i u Jugoslaviji AVNOJ-a, ali u isto vreme i deo Treće Jugoslavije kako se Jugoslavija kao takva raspadala, Miloševićeva i Žabljakova Jugoslavija, Ustav Žablaka i Albanci 80-ih godina bili su ljudi sa najvećim brojem političkih zatvorenika po populaciji u Evropi. U Evropi osamdesetih godina nije bilo nacije koja je imala više političkih zatvorenika od nas. A kad kažem Albanci, pre svega mislim na Albance sa Kosova, ali ne samo na njih, nego i one u Severnoj Makedoniji danas, u Preševskoj dolini, i u Crnoj Gori kojima je Priština bila glavni grad na neformalan način, zbog univerziteta, činili najveću grupu političkih zatvorenika u Evropi, a kamoli u bivšoj Jugoslaviji. I u ovim republikama, gde sam sada bio, u Staroj Gradišci, u Lepoglavi, na Golom otoku, a ranije i u Foči u Bosni i Hercegovini, to su i zatvorska mesta. Možete zamisliti kako ima mnogo Albanaca koji su godinama proveli u jednom gradu a da taj grad nikada nisu videli, da su bili samo u zatvoru.
Sada, u mnogo manjoj verziji od mnogih bivših političkih zatvorenika koji su ovde, i ja sam to ovde doživeo. Bio sam godinu dana u Požarevcu, a da nikad nisam otišao u Požarevcu, bio sam godinu dana u Čupriji, a da nisam nikada otišao u Čupriji, bio sam tri meseca u Nišu, a da nisam nikada otišao u Niš. Drugim rečima, ovih 666 vekova zatvora koje imaju Albanci, od kraja Drugog svetskog rata, nalaze se u različitim gradovima Jugoslavije, a da nikada nisu otišli u te gradove. Bili smo veoma izolovani ovde na Kosovu i kada su nas slali po Jugoslaviji, slali su nas kroz zatvore bivše Jugoslavije. I odatle su se vraćali sa pričama koja su opet kazana bezglasno. Bilo je ilegalnih organizacija Albanaca, zatim njihovih hapšenja, progona, a onda kada su izašli iz zatvora, kao što je rekao baca Adem, Adem Demaçi, „Izlazim iz malog zatvora u veliki zatvor“, i opet nisu mogli da govore slobodno kao kad su bili u pritvoru. Tako da nisu mogli slobodno da govore, završili su u zatvoru, izašli iz malog zatvora u veliki zatvor, i još uvek nisu mogli slobodno da govore.
S jedne strane, organiziranje je bilo ilegalno, ali su i sećanja ostala ilegalna, jer niste mogli slobodno da podelite ono što ste doživeli sa drugima. Zatvorska iskustva nisu bila deo javne diskusije, otvorenog javnog diskursa sa drugim građanima. A ovde je zanimljivo, jedno sam primetio da od Bosne i Hercegovine, Slovenije i Hrvatske, mi Albanci smo možda imali malo lakše ilegalno organiziranje nego drugi, jer naš jezik drugi nisu učili. Dakle, za ilegalno organiziranje bilo je bolje govoriti albanski. Dakle, mi u znatnoj meri smo znali njihov jezik, oni nisu znali naš jezik. A to što nisu znali naš jezik nam je malo olakšalo organiziranje. Ali, s druge strane, evidentno je da smo imali mnogo veće razloge za organiziranje ilegala od drugih. Na skupu AVNOJ-a, na primer, uprkos tadašnjim albanskim partizanima, kosovski Albanci nisu pozvani, a da ne govorimo o periodu agrarnih reformi, kolonijalizma tada između dva svetska rata, ili aparthejda 90-ih, posle gašenja autonomije kada dolazi i klasična okupacija.
Ali za mene je fascinantno slušati ove diskusije. Želeo bih da se zahvalim profesorki Vjollci, Eli i Durimu i svima koji su intervjuisani. Video sam to po imenima koja znam od svih u ovoj knjizi. Jedva čekam da je pročitam, nadam se da će nove generacije imati i radoznalosti i strpljenja da saznaju više o ovim uspomenama, za koje verujem da su u korenu i mirnog otpora 90-ih i oslobodilačkog ustanka kasnih 90-ih koje su bile odlučujuće za slobodu i nezavisnost Kosova.
A ove diskusije, osim što su ovde zanimljive, nadam se jer verujem da će biti plodonosne i dalje od odavde, i za budućnost.
Hvala Vam!
