Priština, 26. novembar 2025
Vršilac dužnosti premijera Republike Kosovo, Albin Kurti, učestvovao je na drugom izdanju foruma „Glas u sečanju“, koji je ove godine bio posvećen trovanju studenata na Kosovu tokom 1990–1992. godine. Ovo novo izdanje, koje je sproveo Institut za ratne zločine na Kosovu u saradnji sa MONTI-em, donosi dokumenta, fotografije i svedočanstva iz tog vremena koja bacaju svetlo na jednu od najmračnijih epizoda 90-ih.
U svom uvodnom izlaganju, premijer Kurti je rekao da je srećan što smo se šest meseci nakon prvog foruma „Glas u sečanju“, koji je za temu imao albanske vojnike poginule u jugoslovenskoj vojsci, danas okupili na drugom forumu, koji za temu ima trovanje učenika na Kosovu početkom ’90-ih godina.
„Među svim zločinima koje je okupaciona država Srbija počinila nad Albancima na Kosovu, jedan od najmakabrežnijih i najđavolskijih zločina je bilo upravo trovanje učenika. „Mnogi od nas ovde su doživeli to mračno vreme, koje mi je i danas veoma živo u sećanju, jer sam bio učenik prve godine srednje škole „Dževdet Doda“ u Prištini, kada je u proleće 1990. godine postalo jasno da se učenici truju u školama“, rekao je premijer Kurti.
U svom govoru, on je podsetio na vreme kada je počelo trovanje učenika na Kosovu, 21. marta 1989. u Klini i 6. decembra 1989. u Prizrenu, rekavši da su, dok se pripremalo ukidanje autonomije Kosova, koje je izvršeno 23. marta 1989. godine, samo dva dana ranije, u školi „Luiđ Gurakući“ u Klini zabeleženi prvi slučajevi trovanja. U narednim mesecima, počev od 15. marta 1990. godine, slučajevi trovanja učenika zabeleženi su u 20 gradova i 11 sela širom Kosova. Pored učenika u školama, slučajevi trovanja zabeleženi su i među radnicima u tekstilnoj fabrici „Emin Duraku“ u Đakovici, u fabrici „Balkan“ u Suvoj Reci, u fabrici „Polet“ u Vučitrnu i sporadično među prolaznicima. Bilo je čak i izveštaja o trovanju sedmoro dece u vrtiću „Emin Duraku“ u Đakovici. Dana 19. marta 1990. godine dogodila su se masovna trovanja albanskih učenika u Podujevu, nakon čega je usledio još jedan talas trovanja 22. marta. Vrhunac trovanja bio je 20. mart 1990. godine, kada su slučajevi trovanja učenika prijavljeni u mnogim gradovima na Kosovu. Najveći broj otrovanih učenika ispostavio se među učenicima opštine Uroševac, dok se tokom godina procenjuje da je ukupan broj otrovanih učenika bio 7421.
„Srpske vlasti su pokušale da zataškaju sve ove slučajeve trovanja, ometajući medicinske istrage i analize. Takođe su progonili one koji su bili uključeni u pružanje pomoći, kao što je slučaj sa 48 studenata Medicinskog fakulteta koji su zatvoreni zbog navodnog pružanja neovlašćene medicinske pomoći. Uprkos njihovim naporima, ovi državni zločini Srbije su nesumnjivo ostavili za sobom mnogo dokaza“, rekao je premijer.
Pored svedočenja samih žrtava, svedoka, raznih medicinskih izveštaja i izveštaja međunarodnih organizacija, kao i političara tog vremena, premijer je istakao važnost dokumentovanja zločina koje je Srbija počinila na Kosovu od strane institucija države Kosovo. Upravo sa ciljem prikupljanja svakog materijala i svakog dokaza za sve zločine koje je Srbija počinila nad Albancima i drugima na Kosovu, bilo kog perioda, osnovan je Institut za istraživanje zločina počinjenih tokom rata na Kosovu, u okviru kog instituta se stvara arhivski, bibliotečki i audiovizuelni centar, koji će služiti svim naučnicima, istraživačima, novinarima, pravnicima i kreatorima politike zainteresovanim za istinu o istoriji Kosova i politike za njeno rešavanje, dodao je premijer.
„Prikupljanjem dokaza o trovanjima i svim zločinima koje je počinila srpska država na Kosovu, brigom kroz naše institucije kao država i negovanjem našeg sećanja kao društva, prepoznavanjem i sećanjem, pazimo i da se fašizam ne vrati i da se prošlost ne ponovi“, rekao je na kraju svog govora.
Govor premijera Kurti:
Poštovana Predsednice Republike Kosovo, gđo Vjosa Osmani Sadriu,
Poštovani direktore Instituta za istraživanje zločina počinjenih tokom rata na Kosovu, Atdhe Hetemi,
Poštovana vršilac dužnosti ministra obrazovanja, nauke i inovacija, gđo Arberie Nagavci, Poštovani panelisti i učesnici: gospodin Zef Shalja, predsedniče Udruženja „Majka Tereza“, g. Halim Hyseni, bivši direktore Kosovskog pedagoškog instituta, dr. Besnik Bardhi, gđa Shqipe Gashi i drugi bivši otrovani studenti i njihove porodice,
poštovani profesori i studenti,
Dame i gospodo, drago mi je što smo se šest meseci nakon prvog foruma „Glas u sečanju“, koji je za temu imao albanske vojnike poginule u jugoslovenskoj vojsci, danas okupili na drugom forumu, koji za temu ima trovanje studenata na Kosovu početkom ’90 godina.
Kad god govorimo o državnom nasilju Srbije nad Albancima pod Jugoslavijom, o etničkom čišćenju i zločinima počinjenim tokom rata na Kosovu i pre njega, o aparthejdu i genocidu, o političkom zatvaranju i masovnim kršenjima sloboda i ljudskih prava, uvek je izazovno orijentisati se u njihovoj dugoj istoriji, o tome koji su počeci sve te istorije. Možda zato što su državno nasilje, ugnjetavanje i diskriminacija, eksploatacija i nedovoljna zastupljenost, razni zločini, od ubistava pod mučenjem do genocida i masakra, sveobuhvatni pridevi za istoriju Kosova tokom XX veka.
Međutim, među svim ovim zločinima koje je okupaciona država Srbija počinila nad nama Albancima na Kosovu, jedan od najmakabrežnijih i najđavolskijih zločina je upravo trovanje učenika. Mnogi od nas ovde su doživeli to mračno vreme, koje je i danas veoma živo u mom sećanju, pošto sam bio učenik prve godine gimnazije „Dževdet Doda“ ovde u Prištini, kada je u proleće 1990. godine postalo jasno da se učenici truju u školama.
Zapravo, trovanje učenika u školama počelo je 21. marta 1989. u Klini i 6. decembra 1989. u Prizrenu. Dakle, dok se pripremalo uništavanje autonomije Kosova, koje je izvršeno 23. marta 1989. godine, samo dva dana ranije, u školi „Luiđ Gurakući“ u Klini, zabeleženi su prvi slučajevi trovanja. U međuvremenu, na Kosovu je tada već tri nedelje bilo proglašeno vanredno stanje. U tim izuzetno teškim okolnostima, kada je Slobodan Milošević učvršćivao svoj uspon na vlast, organi jugoslovenskih bezbednosnih institucija i tajnih službi činili su jedan od najnehumanijih zločina na Kosovu.
U narednim mesecima, počev od 15. marta 1990. godine, slučajevi trovanja učenika biće zabeleženi u 20 gradova i 11 sela širom Kosova. Pored učenika u školama, slučajevi trovanja zabeleženi su i među radnicima u tekstilnoj fabrici „Emin Duraku“ u Đakovici, fabrici „Balkan“ u Suvoj Reci, fabrici „Polet“ u Vučitrnu i sporadično među prolaznicima. Čak je objavljen i izveštaj o trovanju sedmoro dece u vrtiću „Emin Duraku“ u Đakovici.
Dana 19. marta 1990. godine dogodila su se masovna trovanja albanskih učenika u Podujevu, nakon čega je usledio još jedan talas trovanja 22. marta te godine. Utorak, 20. mart 1990. bio je vrhunac trovanja, kada su slučajevi trovanja učenika prijavljeni u mnogim gradovima na Kosovu. Najveći broj otrovanih učenika ispostavio se među učenicima opštine Uroševac, dok se tokom godina procenjuje da je ukupan broj otrovanih učenika bio 7421.
Srpske vlasti pokušale su da kamufliraju sve ove slučajeve trovanja, ometajući medicinske istrage i analize. Takođe su progonili one koji su bili uključeni u pružanje pomoći, kao što je slučaj sa 48 studenata Medicinskog fakulteta koji su zatvoreni zbog navodnog pružanja neovlašćene medicinske pomoći. Uprkos njihovim naporima, ovi zločini srpske države su nesumnjivo ostavili za sobom mnogo dokaza.
Pre svega, tu su same žrtve trovanja, preko 7421 otrovanih učenika, od kojih su neki godinama pa i do danas zahtevali medicinski tretman. Tu su svedočanstva njihovih nastavnika i profesora, njihovih porodica i lekara i medicinskog osoblja koji su pružili stručnu pomoć otrovanima; tu su razni medicinski izveštaji, kao što je izveštaj dr. Franje Plavšića iz Instituta „Rebro“ u Zagrebu. Izveštaji Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda; izveštaj Međunarodne komisije koju je predvodio Čarls Grejvs, a u čijem su sastavu bili i Verena Graf i Žan Žak Kirikijarijan, koje su zatim srpske vlasti istovremeno proterale. Tu su svedočanstva časnih sestara Katoličke crkve u Uroševcu, koje su pružile pomoć otrovanima. Tu su izjave političara tog vremena, poput izjave hrvatskog lidera, bivšeg predsednika Stipe Mesića, koji je 1991. godine Pentagonu podneo dokaze o umešanosti Jugoslovenske narodne armije u ova trovanja, pošto je proizvodila otrovni gas sarin u fabrici u blizini Mostara. Postoje bezbrojna svedočanstva prikupljena i objavljena u štampi tog vremena, kao i priče koje su tokom godina ispričali razni svedoci.
Pored njih, postoje i tri ozbiljne studijske knjige, koje su napisali Halim Hyseni, Hazir Mehmeti i, najnovije, Luljeta Pula, gde su prikupljena, analizirana i predstavljena mnoga svedočanstva o pričama o trovanju studenata na Kosovu, od kojih su neka predstavljena i na izložbi ispred ove sale, koja je ovde kurirana. I upravo je to bio naš cilj ovde pre četiri godine kada smo počeli sa prvim sastancima i diskusijama o osnivanju Instituta za istraživanje zločina počinjenih tokom rata na Kosovu. Prikupljanjem svakog materijala i svakog dokaza o svim zločinima koje je Srbija počinila nad Albancima i drugima na Kosovu u bilo kom periodu, ovaj institut stvara arhivski, bibliotečki i audiovizuelni centar, koji će služiti svim naučnicima, istraživačima, novinarima, advokatima i kreatorima politike zainteresovanim za istinu o istoriji Kosova i politike za njeno rešavanje.
U to vreme trovanja, naš veliki pesnik Ali Podrimja napisao je pesmu „Oproštaj“, gde je u poslednjoj strofi napisao:
U ovom nemiru duše,
Oproštaj ti tražim, mališane moje,
Ako sam te ikada lagao,
Da je fašizam nestao.
Prikupljanjem dokaza o trovanjima i svim zločinima koje je počinila srpska država na Kosovu, brigom kroz naše institucije kao države i negovanjem sećanja kao društva, prepoznavanjem i sećanjem, takođe se brinemo da se fašizam ne vrati i da se prošlost ne ponovi.
Hvala vam!
