Vatikan, 23. novembar 2025.
Vaše ekselencije, uvaženi gosti, dragi prijatelji,
Velika mi je čast biti ovde večeras, na mestu gde je sveta muzika vekovima oblikovala duhovni i umetnički život sveta. U Vatikanu, kroz Hor Kapele Sistine I nasleđe kompozitora kao što su Palestrina, Alegri i kardinal Domenico Bartolucci, muzika je dugo služila kao oblik molitve, meditacije i posvečenosti.
Večeras imamo izuzetnu čast da čujemo dubok kreativni glas Kardinala Domenico Bartolucci, koga mnogi nazivaju „Papa muzičar“. Danas ćemo to doživeti kroz njegov snažan oratorijum “La tempesta sul lago “. Kardinal Bartolucci, kompozitor i dirigent koji je ceo svoj život posvetio muzičkoj službi Crkve do svoje smrti 2013. godine, stvorio je ovaj oratorijum za soliste, hor i orkestar. Večeras ovo delo izvode Hor i orkestar Kosovske filharmonije zajedno sa Horom Kosovske opere, pod dirigentskom palicom maestra Jacopo Sipari di Pescasseroli. Ovo je drugi put da je Kosovska filharmonija imala čast da nastupa u Vatikanu.
Kada se osvrnemo na muzičko sećanje naše zemlje, pronalazimo ličnosti koje su prirodno povezane sa tradicijom koja se ovde poštuje. Među najranijima je Niketas, poznat u našim krajevima kao Niketë Dardani, čije delo predstavlja jedan od prvih slojeva hrišćanske pesme u širem dardanskom regionu. Njegovo prisustvo nas podseća da je, od davnina, duhovni i muzički jezik koji se neguje u ovom gradu bio prisutan duž naših duhovnih puteva.
Mnogo kasnije, u 20. veku, Lorenc Antoni je ovom zajedničkom nasleđu dao opipljiv i trajan oblik na Kosovu. Kroz svoje ansamble, spise i sistematsko očuvanje tradicionalnih pesama, stvorio je prvi organizovani okvir kroz koji se klasična muzika mogla podučavati, praktikovati i prenositi novim generacijama. Kao vrhunsko dostignuće koje danas delimo, osnovao je prvu muzičku školu u gradu Prizrenu 1948. godine. Njegov doprinos leži u prirodnom kontinuitetu sa kulturom svete muzike, čiji je centar odavno ovde. Takođe je značajno zapamtiti da je u njenoj mladosti naša Sveta Tereza iz Kalkute, rođaka našeg prvog kompozitora, Lorenca Antonija, pevala u horovima koje je on vodio i ostaje svetlo sećanje na duhovnu dubinu koju deli naš region.
U više od sedamdeset pet godina od Antonijevog pionirskog rada, horovi, orkestri, edukatori i institucije izgradili su živahan muzički život na Kosovu. Umetnici koji nastupaju večeras, instrumentalisti, horski pevači, solisti i njihov dirigent, živi su nastavak te loze. Njihovo prisustvo ovde, uz nasleđe kardinala Bartoluccija i pod pokroviteljstvom Fondacije Bartolucci, jasan je, činjeničan izraz kako se ovo zajedničko nasleđe razvijalo i cvetalo.
Grazie. Ju falemnderit.
Ova bazilika, gde su negovani i usavršavani pevanje, rana notacija i polifonija, navodi na razmišljanje o tome kako muzika čuva i produžava pamćenje. Od prvih nevma koje su vodile grupno pevanje, do svetih dela 20. veka i do La tempesta sul lago” Bartoluccija koju smo čuli večeras, sveta muzika prožima neprekinutu liniju koja je istovremeno duhovna i duboko ljudska. Ovo veče postaje još jedna fraza ove linije, koja postaje veza između muzičkih institucija Svete stolice i muzičara sa Kosova.
Dozvolite mi da završim svoj govor veoma istinitim izrazom Svetog Avgustina, čija misao nastavlja da obasjava i molitvu i pesmu: „Qui bene cantat, bis orat.“ (Ko dobro peva, dvaput se moli.)
Grazie. Hvala vam.
