Priština, 4. januar 2026
Poštovana porodico Ramabaja, dragi prijatelji, kolege i saradnici, uvaženi prisutni.
Okupljeni smo danas da se setimo i odamo počast čoveku čije su reči ostavile dubok trag u našoj kulturi i društvenoj i nacionalnoj svesti. Smrt Rushita Ramabaje, u 77. godini života, duboko nas je dirnula, jer sa njim gubimo ne samo uglednog pesnika, novinara i publicistu, već redak intelektualni glas koji je decenijama ostao veran pisanoj reči.
Rushit Ramabaja je pripadao generaciji intelektualaca koji su rano formirani, a dugo provereni i dokazani. Rođen u Marecu, Priština, veći deo svog života posvetio je novinarstvu i književnosti, dugi niz godina radeći u novinama „Rilindja“, gde je kulturna i kritička reč imala težinu i odgovornost. Čak i posle rata, nastavio je da služi svojim mišljenjem u radio novinarstvu, nikada ne odstupajući od misije informisanja i javne i političke refleksije.
Odlazak Rushita Ramabaje nas rastužuje, jer sa njim gubimo osetljivu savest i angažovani um naše kulture i naše društveno-političke zajednice. Rushit Ramabaje je bio jedan od onih intelektualaca koji reč nisu videli kao ukras, već kao odgovornost. Pisao je ne da bi bio bučan, već da bi bio istinit.
U preko 20 njegovih književnih dela, uključujući poeziju, prozu i novinarstvo, nalazimo zabrinutost čoveka koji odbija da prihvati zaborav. Nalazimo bol istorije, ali i nadu da reči mogu održati u životu ono što je u opasnosti da bude izgubljeno. Njegova dela su dokaz života proživljenog sa kritičkim razmišljanjem, osetljivošću i intelektualnom hrabrošću.
Rushit Ramabaja je bio čovek koji je ostajao veran reči koju je napisao, čak i kada je to bilo teško, čak i kada je to zahtevalo suočavanje. Bio je primer angažovanog intelektualca koji nije bežao od stvarnosti, već se s njom suočavao umom i dušom. Na svakoj funkciji koju je obavljao, bio je aktivan i politički angažovan građanin.
Danas, na ovoj komemoraciji, dok nas Rushit Ramabaja fizički napušta, sećamo ga se ne samo po tome ko je bio, već i po onome što nam je ostavio. Ostavio nam je knjige, misli, sećanja i nasleđe koje će nastaviti da govori o njemu. Ostavio nam je primer kako govor može biti moralni i kulturni čin u isto vreme.
Čak i oni koji su pisali kritike o Rushitu Ramabaji, od Radogosha do Kadaree, opisujući ga kao albanskog Balzaka našeg vremena, nesumnjivo su sastavni deo sećanja koje imamo na Rushita Ramabaju, a koje će preživeti još više generacija koje dolaze.
Moje najiskrenije saučešće porodici Ramabaja, prijateljima, kolegama, saradnicima, svima onima koji su ga poznavali i razgovarali sa njim i koji su nesumnjivo voleli Rushita.
Iz susreta koje sam imao sa njim, bilo je nemoguće ne čuti od njega nešto što nećete čuti ni od koga drugog i nikada mi nije palo na pamet da neko može biti tako lucidan, odnosno tako jasan i oštar u hvatanju suštine stvari kao što su politički razvoji ili čak istorijski trendovi. Po mom mišljenju, Baca Rushit se nalazio između istorije i lepote, između istorije kao uzroka i lepote kao cilja, i zbog toga je za mene lično ostao nezaboravan.
Bol njegove porodice, onih od nas koji smo ga poznavali, svih njegovih kolega svih vremena je nesumnjivo zajednički, kao i gubitak koji sada fizički osećamo. Njegove reči će se i dalje čuti jer će se čitati i zato što se reči rađaju iz istine koja nikada ne umire.
Neka mu je laka zemlja Kosova.
