Priština, 10. januar 2026
Poštovani monsinjore Dode Đerđi,
Dragi sveštenici i časne sestre,
Poštovani predstavnici verskih zajednica,
Poštovani lideri i predstavnici državnih institucija i političkih subjekata u Republici Kosovo, kolege iz Skupštine i Vlade,
Poštovani inostrani gosti,
Dragi članovi porodica monsinjora koje danas pominjemo,
Dame i gospodo,
Sestre i braćo,
Ove subote, po kišovitom vremenu koje nas prirodno tera na razmišljanje, ovde u centru Bogdanipolis blizu katedrale u Prištini, setimo se dve istaknute ličnosti verskog, kulturnog, društvenog i nacionalnog života Kosova.
Danas obeležavamo dve istorijske ličnosti koje pripadaju duhovnoj, građanskoj i političkoj istoriji naše zemlje: Monsinjora Nike Prelaja povodom 30. godišnjice njegovog odlaska u večnost i monsinjora Marka Sopija povodom 20. godišnjice njegovog odlaska u večnost.
Ova dva čoveka nisu bili samo verski vođe. Bili su nosioci visokog javnog etičkog duha, predstavnici retkog građanskog morala i svedoci vremena kada prava, sloboda i ljudsko dostojanstvo nisu bili nimalo zagarantovani, već su se, naprotiv, morali braniti svakodnevno, često u okolnostima izuzetne opasnosti. U godinama kada je Kosovo proživljavalo jedan od najmračnijih perioda svog modernog postojanja, kada je represivni sistem Srbije imao za cilj ne samo političko potčinjavanje, već i uništavanje ljudskog dostojanstva i nacionalnog identiteta, ova dva pastira duša dobro su znala da se njihova misija ne može ograničiti samo na liturgijsko služenje. Jasno su razumeli da su istorijske okolnosti zahtevale više: zahtevale su moralnu odgovornost, građansku hrabrost i nošenje tereta razuma u vreme kada se nasilje pokušavalo nametnuti kao norma.
Monsinjor Nike Prela odlikovao se retkim stavom aktivne mudrosti. Nije bio čovek bučne retorike, već moralne težine. Suočen sa represivnim državnim aparatom, koji je pokušavao da građanina Kosova svede na objekat pokornosti, ostao je tih, ali nepokolebljiv glas ljudske savesti. Branio je čoveka ne samo kao vernika, već kao ljudsko biće, kao građanina i kao Albanca. U tom stavu leži njegova istorijska veličina. Jer u vreme kada se verski identiteti često zloupotrebljavaju ili instrumentalizuju,monsinjor Nike Prela je dokazao da religija, kada je povezana sa idejom očuvanja zajednice i negovanja čovečnosti, postaje štit za konkretnog čoveka – onog ko je bio u opasnosti da postane broj, statistika, bezimena žrtva pred licem nehumanog sistema.
Njegov otpor nije bio zasnovan na grubim rečima, već na dubokom uverenju da se istorijska i ljudska prava ne mogu izbrisati nasiljem. On je predstavljao onu vrstu moralnog vođstva koje ne traži moć, već etički autoritet; koje ne nameće, već ubeđuje; koje ne isključuje, već ujedinjuje; sa ljubavlju, na svakom mestu, za svaki kutak.
Monsinjor Mark Sopi, nasleđujući ovaj moralni i istorijski teret, podigao je svedočanstvo Kosova na međunarodnu scenu. Njegovo svedočanstvo u američkom Kongresu predstavlja jedan od najznačajnijih trenutaka u moralnoj artikulaciji kosovskog pitanja na međunarodnoj areni. Nije otišao tamo da traži milost, već da svedoči istini – istini koja je proživljena, dokazana i dokumentovana svakodnevnom patnjom našeg naroda. U toj sali, pred predstavnicima jedne od najmoćnijih demokratskih institucija sveta i čovečanstva kroz istoriju, govorio je jasnim jezikom, sa razboritošću i dostojanstvom. Učinio je vidljivim ono što je propaganda pokušavala da sakrije: da na Kosovu nije postojao unutrašnji i lokalni sukob sa sporadičnim tenzijama, a kamoli protiv etničke ili verske manjine, već višedecenijska nepravda protiv određenog naroda koja je sada poprimala najdivljiji najbrutalniji oblik državnog zločina Srbije. I to nije učinio kao političar, već kao duhovni pastir koji je izabrao da se ne odvaja od sudbine svog naroda i patnje svojih sunarodnika. Govorio je bez mržnje, ali i bez straha. I upravo je ta ravnoteža između razboritosti i smelosti učinila njegovu reč moćnom. Jer istina, kada se izgovori sa odgovornošću i dostojanstvom, postaje istovremeno moralna i politička snaga.
Svedočanstva, ali i primeri monsinjora Nike Prele i monsinjora Marka Sopija, podsećaju nas na pisana svedočanstva njihova tri prethodnika, katoličkih fratara: Gjona Bisakua, Shtjefena Kurtija i Luigja Gashija, koji su 1930. godine poslali pismo Ligi naroda o situaciji Albanaca u Jugoslaviji, osuđujući ugnjetavanje na etničkoj i verskoj osnovi i zločine tadašnje države kraljevske Jugoslavije nad našim narodom.
Obojica ovih ljudi, monsinjor Nike Prela i monsinjor Mark Sopi, postali su mostovi između duhovnog i građanskog, između verskog verovanja i državne odgovornosti, između propačenog Kosova i demokratskog sveta. Danas, nezavisna Republika Kosovo postoji kao slobodna i suverena država. Ali, uvaženi gosti, ova sloboda nije samo rezultat političkih, diplomatskih i međunarodnih procesa. Ona je takođe plod moralnog otpora onih koji su, u najtežim, najopasnijim vremenima, odbili da prihvate nepravdu kao normalnost. U tom smislu, monsinjor Nike Prela i monsinjor Mark Sopi su deo temelja moralnih vrednosti na kojima je izgrađena naša država i sloboda koju uživamo.
Stoga je ovo obeležavanje istovremeno i poziv koji osvežava naše kolektivno pamćenje, vrednosti koje su nas održavale u životu i čine da oživimo kao društvo, da imamo ljudsko dostojanstvo, dijalog jedni sa drugima, bezuslovnu solidarnost, moralnu hrabrost, patriotizam i humanost. To je poziv nasleđa koje nas s ljubavlju obavezuje da gradimo državu u kojoj slobodu prati odgovornost i gde istina ostaje vodilja.
U ime Vlade Republike Kosovo i u svoje lično ime kao vršioca dužnosti premijera, izražavam najdublju zahvalnost za rad i nasleđe monsinjora Nike Prele i monsinjora Marka Sopija. Neka ovo nasleđe ostane trajni vodič za naše društvo i za generacije koje će doći posle nas.
Neka je sečanje na njih večno!
