Njujork, 27. septembar 2025.
Velika je čast, ne samo za mene, već i za moju zemlju, što sam pozvan da govorim na događaju o tome šta svet može da nauči od Kosova. Kao što mnogi od vas znaju, Republika Kosovo je najmlađa država u Evropi. Proglasili smo nezavisnost pre samo 17 godina. I prošlo je samo 26 godina otkako je naš narod izašao iz decenije brutalne represije i aparthejda, koji je kulminirao poslednjim genocidom dvadesetog veka. Pa ipak, uprkos tome – ili možda zbog toga – izuzetno smo ponosni na ono što smo postigli i na ono što možemo da doprinesemo svetu.
Glavna tema ovog događaja je kako vlade mogu da podrže obične građane u globalnoj ekonomskoj krizi – posebno u krizi troškova života, sa kojom se većina zemalja sveta bori poslednje četiri godine. Iako se čini da je najgore od ove krize prošlo, još uvek nismo van opasnosti. Obični građani širom sveta i dalje se suočavaju sa znatno višim cenama. I, kao i mnoge druge krize, ova je takođe razotkrila velike nejednakosti koje su učinile da su toliko ljudi pogođeni globalnim ekonomskim udarima uopšte.
U tom kontekstu, nadam se da će priča Kosova biti relevantna, barem na dva načina. Prvo, priča o tome kako je naša Vlada pritekla u pomoć narodu Kosova u ovim izazovnim vremenima može dati kreatorima politika drugih zemalja skup korisnih ideja o tome kako da usmere pomoć ka onima kojima je najpotrebnija. Drugo, i podjednako važno, Kosovo je uspelo da to uradi bez povećanja poreskih stopa ili povećanja javnog duga. U vreme kada su ekonomije mnogih zemalja oslabljene obavezama prema poveriocima, od vitalnog je značaja da vlade razmišljaju ne samo o tome kako najbolje mogu da podrže svoje građane, već i kako da to urade, a da ne upadnu sami u opasnu spiralu eksponencijalno rastućeg duga i kamata.
Bilo bi nemoguće – i prilično dosadno za publiku – navesti svaku meru koju je Vlada Kosova sprovela kako bi pomogla našim građanima da se nose sa globalnim rastom cena: Jednostavno ih je bilo mnogo. Zaista, možda najvažnija lekcija iz našeg iskustva je da je, usred ekonomske krize, od vitalnog značaja da kreatori politika kreativno razmišljaju – da iskoriste svaki alat koji im je na raspolaganju. Vlade moraju da rade punom parom ako se nadaju uspehu.
Verujem da uspeh Kosova dolazi iz činjenice da smo upravo to uradili. Naš odgovor na inflaciju bio je višestruk, kombinujući tri različite vrste politika.
Prvo, morali smo da intervenišemo kako bismo obuzdali inflaciju, gde god i kako god smo mogli. Identifikovali smo dva glavna faktora koji su doprineli rastu troškova života. Jedan, bile su veće cene uvoza, što je rezultat kombinacije postpandemijskog udarca potražnje i viših cena energije i robe zbog rata u Ukrajini. Drugi je bila korporativna pohlepa, koja se manifestovala kroz povećanje cena i povećanje profitnih marži pod maskom inflatornog okruženja.
Bivajući relativno mala ekonomija, nismo mogli mnogo da učinimo da promenimo cene uvoza. Ali smo sebi postavili zadatak da podstaknemo lokalne poljoprivrednike i male proizvođače, kako bi mogli da zamene bar deo skupog uvoza. Udvostručili smo finansijsku podršku poljoprivrednicima, kako bi mogli da povećaju svoj prinos i kapacitete. To im je zatim omogućilo da lokalnim proizvođačima obezbede jeftinije i lokalno nabavljene sirovine. Pomogli smo u apsorbovanju udarca cena električne energije subvencionisanjem razlike u ceni – i za domaćinstva i za preduzeća – u prvoj godini krize. Na ovaj način smo osigurali da porodice dobiju potrebnu pomoć, ali i da ne dođe do kaskadnog povećanja cena lokalno proizvedene robe. Takođe smo uspostavili program podrške za male i srednje proizvođače. Prema uslovima ove inicijative, proizvođači su imali pravo na grant do 20% glavnice kredita, za svaki kredit uzet za kupovinu automatizovanih mašina u svrhu povećanja proizvodnih kapaciteta. Pored toga, pokrenuli smo Investicioni prozor za dijasporu kao deo našeg Fonda za garantovanje kredita, preko kojeg naši članovi dijaspore mogu da uzmu investicione kredite za osnivanje preduzeća na Kosovu i da vrate svoju stručnost kući, bez potrebe da polože bilo kakvu imovinu kao zalog. Ove mere su ne samo pomogle da se barem deo inflacije obuzda u kratkom roku, već su i postavile temelje za povećanje izvoza kada se situacija stabilizuje u narednim godinama.
Što se tiče povećanja cena, imali smo zakon koji je regulisao marže profita goriva poput dizela i benzina. Moram da naglasim izraz „ograničenje profita“ umesto „ograničenje cene“. Ograničavanjem profita umesto cena, osigurali smo da nema štete za potrošače, a istovremeno smo osigurali da nema nedostatka ponude, nešto što se obično dešava sa ograničenjima cena: Kada su cene postavljene ispod cene troškova, preduzeća jednostavno prestaju da prodaju. Koristili smo ograničenja profita kad god smo videli da se marže profita neopravdano povećavaju i uveli smo ograničenje bruto profita od 0,15 evra po litru – ili za publiku ovde, oko 67 dolarskih centi po galonu.
Ovo se pokazalo prilično uspešnim, jer je sprečilo inflatornu spiralu, s obzirom na to da je gorivo glavna komponenta svake industrije.
Prateći sličan pristup, usvojili smo još dva zakona, jedan za regulisanje marži profita na farmaceutskim proizvodima, a drugi koji čini isto za osnovne proizvode poput hleba, brašna, ulja za kuvanje, higijenskih proizvoda i tako dalje. Dok je prvi zakon za farmaceutske proizvode stupio na snagu i sprovodi se, zakon o osnovnim dobrima je nažalost blokirao naš Ustavni sud (ekvivalent vašeg Vrhovnog suda ovde), nakon što su ga opozicione stranke osporile. Sud je poništio zakon kao neustavan, pod izgovorom da krši principe slobodnog tržišta. To je bio isti sud koji je, samo nekoliko meseci pre ove presude, u drugom slučaju zaključio da plate sudija i drugih visokih javnih zvaničnika ne treba da određuje tržište, već da se smatraju „zarađenim pravom“. Ova presuda je doneta nakon što smo predložili smanjenje njihovih plata kako bismo smanjili nejednakost između najviših i najnižih plata u javnom sektoru. Dakle, isti taj sud koji je toliko snažno zastupao slobodno tržište kada je u pitanju pružanje pomoći domaćinstvima sa niskim prihodima, nije imao istog stava prema slobodnom tržištu kada su u pitanju njihove sopstvene prekomerne plate.
Nisam se ustručavao da kritikujem odluke Ustavnog suda kada smatram da su pogrešne, ili čak licemerne kao u ovom slučaju. Ovo vidim kao svoju dužnost ne samo kao javnog službenika, već i kao doživotnog političkog aktiviste, odgajanog u tradiciji otvorene, demokratske kritike. Mogu bez sumnje reći da mi nijedna sudska odluka u protekle četiri godine nije bila bolnija od one kojom se zabranjuje ograničenje profita za osnovne proizvode, jer je nanela toliko štete najranjivijim građanima i porodicama Kosova.
Srećom, međutim, sproveli smo i niz politika drugačije vrste: one koje su pružale direktnu pomoć domaćinstvima. Pronašli smo načine da smanjimo teret porodica, bilo tako što smo im skinuli deo tereta sa pleća, ili jednostavnim ponovnim prilagođavanjem kriterijuma na inovativne načine. Među ovim merama:
- Učinili smo javne univerzitete besplatnim za sve studente osnovnih i master studija. Takođe smo pokrenuli program stipendiranja namenjen ženama u oblasti STEM-a. Kosovo sada ima najveći udeo žena koje studiraju STEM predmete u regionu.
- Proširili smo listu lekova koje pokriva država za pacijente sa rakom, dijabetesom i drugim bolestima, kako bi im se mogao platiti veći deo troškova. Zbog toga smo morali da udvostručimo budžetska sredstva, što znači da znatno više novca ostaje u džepovima porodica.
- Pošto se plate isplaćuju jednom na kraju svakog meseca, odlučili smo da pomerimo datum isplate penzija. Umesto na kraju meseca, sada se isplaćuju 15. dana u mesecu. Ovo osigurava da domaćinstva dobijaju novčanu infuziju svake dve nedelje umesto jednom mesečno, čime se pomaže porodicama u budžetiranju i novčanom toku.
- Prve godine smo subvencionisali domaćinstva koja su štedela struju – plaćali smo im dvostruku cenu svakog kW sata smanjenja potrošnje u domaćinstvu, na mesečnom nivou. Dakle, ako ste potrošili 100 kW sata manje nego u istom mesecu prethodne godine, isplatili smo ekvivalent od 200 kW sata kao subvenciju direktno na njihov račun. Bilo je slučajeva kada su građani otišli da plate struju, a radnik sa druge strane stola je rekao, ne dugujete ništa, sistem vama duguje. Ovo je bio unosan posao — i za nas i za domaćinstva: Potrošili smo oko 20 miliona na ovu meru, ali smo zauzvrat uštedeli budžetu približno 70 miliona evra koji bi inače otišli na subvencionisanje skupog uvoza električne energije.
- Subvencionisali smo domaćinstva koja su ulagala u toplotnu izolaciju i energetsku efikasnost kako bi dugoročno smanjili potrošnju električne energije.
Treće, preduzeli smo korake da zaštitimo i povećamo kupovnu moć domaćinstava. To je bilo malo teže uraditi, jer poslednja stvar koja je ekonomiji koja prolazi kroz inflaciju jeste više novca u opticaju. Ipak, morali smo da se osiguramo da se prvo brinemo o onima koji su bili najpotrebniji. Stoga:
- Povećali smo minimalnu platu, nakon što je bila nepromenjena više od decenije. Oko trećine celokupne radne snage imalo je koristi od ovoga. Takođe smo oslobodili minimalnu platu poreza na dohodak, što je još jedna blagodet za porodice u potrebi.
- Reformisali smo sistem plata u javnom sektoru smanjenjem razlike između najviših i najnižih plata – sa 20:1 koliko je nekada bilo, na 4:1 koliko je sada. Primenili smo četiri postepena godišnja povećanja, od kojih su poslednja dva bila apsolutna, a ne proporcionalna povećanja, čime smo najviše pomogli onima sa najnižim platama. Na primer, ako svi dobiju povećanje od 100 dolara, oni sa nižom platom će imati više koristi, u procentualnom smislu, od onih sa višom platom. Ovo je pomoglo da se još više smanji razlika između najnižih i najviših plata u javnom sektoru. Tokom našeg četvorogodišnjeg mandata, prosečna plata u javnom sektoru povećana je za 46%.
- Uveli smo šemu univerzalnog dečjeg dodatka koji trenutno iznosi 1,5% našeg BDP-a. Mesečne isplate se isplaćuju direktno na račun majke.
- Takođe smo uveli program zapošljavanja mladih koji isplaćuje ekvivalent minimalne zarade tokom prvih 6 meseci svakom preduzeću koje zaposli nezaposlenu mladu osobu starosti 18-29 godina. Naše praćenje pokazuje da dvoje od svaka tri zaposlena ostaju zaposleni čak i nakon isteka subvencije. To nas je ubedilo da proširimo program na žene svih uzrasta, posebno na one koje su bile odsutne sa tržišta rada i stoga imaju poteškoća u pronalaženju posla.
- U početku smo postavili minimalni nivo penzije, čime smo povećali sve penzije koje su bile ispod tog minimuma. A zatim, u drugoj fazi, sproveli smo povećanje od 20% za sve državne penzije.
Sproveli smo sve ove mere, i više od toga, uz održavanje budžetskog deficita koji je manji od bilo kog od prošlih budžetskih deficita tokom godina pre pandemije. Koliko god to zvučalo nestvarno, nismo povećali ni jednu poresku stopu. Stoga poređenje ceteris paribus je koliko god može biti.
Pa kako smo to uradili?
Iako smo nasledili desničarsku poresku politiku sa fiksnom stopom od 10% za porez na dobit preduzeća, gornjom marginalnom stopom od 10% za porez na dohodak građana, bez poreza na dividendu i porezom na dodatu vrednost od 18% (najnižom u regionu), razlika koju smo napravili bila je u načinu na koji smo preraspodeljivali novac koji smo prikupili.
Podsticali smo zapošljavanje i nove proizvodne kapacitete direktnim subvencionisanjem. Podsticali smo produktivnost i efikasnost, a istovremeno garantovali pristojan životni standard za one kojima je najpotrebniji ili koji ne mogu da učestvuju na tržištu rada – za siromašna domaćinstva, decu, starije osobe i studente.
Umesto skupih prestižnih projekata koji koriste malom broju velikih firmi, pobrinuli smo se da se fokusiramo na izgradnju novih škola i vrtića, mostova i regionalnih puteva koji povezuju sela i udaljena područja. Na ovaj način, pored toga što pomažemo lokalnim zajednicama sa boljom infrastrukturom, ovi brojni manji projekti su zapravo na kraju stvorili više radnih mesta. A oni takođe ravnomernije raspoređuju budžet kako bi pomogli u smanjenju nejednakosti.
Smanjenje društvene nejednakosti koje je rezultat naših politika stvorilo je pozitivnu povratnu spregu – ne začarani, već pozitivan krug. Ravnomernija raspodela resursa dovodi do još većeg ekonomskog rasta, koji se ponovo može široko podeliti među celokupnim stanovništvom. Ovo je model koji smo više puta videli u našim ekonomskim podacima tokom protekle četiri godine. To predstavlja snažan argument za socijaldemokratsko društvo, u kojem svi građani učestvuju u ekonomskom napretku društva.
Ovaj rast se pretvorio u povećane prihode bez potrebe za povećanjem poreskih stopa. Prosečan ekonomski rast u protekle četiri godine bio je 6%, pri čemu najniža godina nikada nije padala ispod 4% – što je nekada bila prosečna stopa rasta tokom normalnih godina pre pandemije.
Veći deo impresivnog učinka kosovske ekonomije može se pratiti do državne potrošnje. Povećanje direktne podrške domaćinstvima, kao i stimulansi privatnog sektora, bili su odgovorni za veliki deo rasta koji smo videli. Ali deo rasta se takođe može pripisati našem napretku u borbi protiv korupcije i vladavini prava. Strane kompanije su mnogo spremnije da investiraju u zemlju ako nisu primorane da podmićuju javne službenike kako bi ušle na lokalno tržište. Ovo je doprinelo udvostručavanju stranih direktnih investicija u poslednje četiri godine. Štaviše, kada su ljudi i preduzeća optimistični u pogledu pravca vlade i zemlje, oni imaju tendenciju da troše umesto da štede, što pruža još jedan podsticaj za rast.
Borbu protiv korupcije i vladavinu prava smo učinili centralnim prioritetom našeg upravljanja. Rezultati su široko priznati od strane nezavisnih međunarodnih posmatrača. Na primer, otkako smo preuzeli dužnost 2021. godine, Kosovo je napredovalo za zapanjujućih 31 mesto na Indeksu percepcije korupcije Transparensi internešenela, postigavši svoj najviši ikada zabeležen rezultat u indeksu. A baš ove nedelje, Galupov izveštaj o globalnoj bezbednosti rangirao je našu zemlju na treće mesto u svetu i prvo u Evropi po pitanju zakona i reda.
Kada ljudi znaju da se njihovi porezi dobro troše i da se ne zloupotrebljavaju, lakše ih je ubediti da plate i svoj pravičan deo poreza, što olakšava smanjenje neformalnog poslovanja.
Na primer, mnoga preduzeća koja su ranije poslovala na neformalnom tržištu sada su legalno registrovana, čime se značajno povećava naša poreska osnovica i omogućava nam da održimo niske stope. Ova povećana registracija preduzeća objašnjava barem deo masovnog smanjenja zvanične stope nezaposlenosti, sa 25,8% kada smo preuzeli dužnost, na 10,9% u najnovijim dostupnim statistikama.
Dakle, vlada koja se bori protiv korupcije i podržava svoj narod smanjenjem društvene nejednakosti može to zapravo učiniti bez podizanja javnog duga na neodržive nivoe. Tako smo uspeli da sprovedemo najveći paket podrške za krizu troškova života i energetike, prema Svetskoj banci, i najveći rast BDP-a u regionu, bez povećanja budžetskog deficita, a uz to da naš javni dug bude najniži u Evropi (17% BDP-a). Drugim rečima, rastemo održivo, a sa našom ekonomijom raste i blagostanje naših građana. Prosečna plata je porasla za 57% u privatnom sektoru u poslednje 4 godine, a ukupne isplaćene plate su porasle za 62% za isti period, što objašnjava i nova radna mesta dodata ekonomiji.
Iskreno se nadam da će postignuća koja sam do sada naveo moći da pruže korisne pouke za druge zemlje. Ali takođe želim da budem veoma jasan: Borba protiv nejednakosti je daleko od završetka. Baš kao što inflatorni pritisci širom sveta nisu u potpunosti popustili, tako se i priča Kosova o ovoj temi još uvek piše. Ono što je naša Vlada postigla u protekle četiri godine je samo početak, a ne kraj te priče. Građanima Kosova, baš kao i građanima drugih zemalja, i dalje je potrebna snažna vladina podrška. Stoga planiramo da nastavimo sa još jednim značajnim proširenjem podrške našim građanima tokom našeg sledećeg četvorogodišnjeg mandata. Nadam se da ovi planovi mogu poslužiti kao dodatni izvor plodnih političkih ideja, o kojima se radujem što ću razgovarati sa vama dok budem odgovarao na vaša pitanja.
Hvala vam puno.
