13.10.2021

Premijer Kurti: Važno je da se adresira prošlost i međugeneracijski prenos traume

Priština, 13. oktobar 2021. godine

“Danas se zahvaljujemo gospođi Vasfije Krasniqi na njenoj nenadmašnoj snazi, koja je nastavila svetu misiju Marte Tunaj, kao i gospođi Shyhrete Tahiri-Sylejmani, koja je svoju priču podelila u knjizi zbog koje smo se ovde okupili,” rekao je Premijer Republike Kosovo, Albin Kurti, na svečanosti promocije knjige i dodele nagrada “Vasfije Courage Award”, povodom dvadesetdruge godišnjice osnivanja Kosovskog centra za rehabilitaciju preživelih od torture.

On je ocenio kao važnu i posebnu knjigu „Silovanje: Jedna priča o sramoti, dnevnik preživelih“ od autorke Wiola Rebecka, koja sažima priče o preživelima seksualnog nasilja tokom rata iz različitih delova sveta, uključujući i Kosovo.

Premijer je naglasio neophodnost adresiranja prošlosti i tretmana međugeneracijskog prenosa traume. “Imajući u vidu koliko smo malo učinili da adresiramo prošlost i suočimo se sa njom, neka vrsta luksuza je baviti se međugeneracijskim prenosom traume u ovom trenutku. Ako se sada ne počnemo baviti time, to će nas slediti i sustići nakon mnogo godina, opet nespremne,“ rekao je on.

Preživele i preživeli seksualnog nasilja tokom zadnjeg rata na Kosovu imaju svoju zemlju na svojoj strani i imaće veću podršku, rekao je Premijer Kurti.

Ceo govor Premijera Kurti:

Poštovana gđa Vasfije i gđa Shyhrete,
Poštovana gđa Kadire,
Poštovana gđa Feride,
Poštovana gđa Wiola Rebecka,
Poštovana gđa Supriti Dhar,
Poštovani tužiteljica Specijalnog tužilaštva, gđa Drita Hajdari,
Poštovani ambasadore Ujedinjenog Kraljevstva, gdine Nicholas Abbott,
Dame i gospodo,
Sestre i braćo,
Poštovani gosti,

Želeo bih da počnem svoj govor zahvaljujući vam se na pozivu i, naravno, poželevši Kosovskom centru za rehabilitaciju preživelih od torture 22 godišnjicu postojanja. Na Kosovu postoji veoma mali broj organizacija, centara i entiteta koji u interdisciplinarnom obliku adresiraju potrebe preživelih od torture, kao što to radi vaš Centar.

Rad sa preživelima od torture nije nimalo lak zadatak. Potreban je širok spektar inicijativa koje se isprepliću i uspevaju rešiti samo jedan mali deo problema.

Na žalost, na Kosovu su ove inicijative i ovo preplitanje do sada uglavnom radile organizacije civilnog društva, uz minimalnu podršku države. Čak i uz minimalniju inicijativu države.

Važno je da se adresira prošlost, a nosiocima štete nije toliko stalo do toga ko će je adresirati, ali je od vitalnog značaja da suočavanje sa prošlošću bude stabilno. A stabilnost podrazumeva solidne inicijative koje imaju pristup odozdo prema gore, ali čija se realizicaji vrši od nadležnih i odgovarajućih državnih institucija. Pa ipak, zahvaljujući radu profesionalaca na terenu, ove žene i muškarci su imali kontinuiranu podršku. Danas želim naglasiti da će imati još veću podršku jer sada na svojoj strani imaju institucije svoje države.

Knjiga koja se danas promoviše je koliko važna toliko i posebna. Ova knjiga spaja stručnost autorke Wiola Rebecka u psihologiji traume i lečenja sa pričama iz celog sveta i iz različitih vremenskih perioda, o preživelima seksualnog nasilja tokom rata, kao i višestrukim traumama i stigmatizaciji.

Ne možemo ni zamisliti užas koji su doživele preživele žrtve ratnog seksualnog nasilja, niti patnje koje traju nakon rata, traume, izolaciju i stigmu.

Prema tome, danas se zahvaljujemo gospođi Vasfije Krasniqi na njenoj nenadmašnoj snazi, koja je nastavila svetu misiju Marte Tunaj, kao i gospođi Shyhrete Tahiri-Sylejmani, koja je svoju priču podelila u knjizi zbog koje smo se ovde okupili.

Naravno, nisam imao mogućnosti pročitati knjigu, jer je još nisam dobio, ali kad sam čitao o biografiji autorke i opisu knjige, nešto mi je zapelo za oko. Opisujući sebe, autorka izričito izjavljuje: „Ja sam treća generacija preživelih silovanja u Holokaustu lično pogođena transgeneracijskom traumom.“

Smatram da je ovaj pojam “transgeneracijska trauma“ izuzetno važan, ali vrlo malo istražen u našoj zemlji. Razumljivo je da imajući u vidu koliko smo malo učinili da adresiramo prošlost i suočimo se sa njom, neka vrsta luksuza je baviti se i međugeneracijskim prenosom traume u ovom trenutku. Ako se sada ne počnemo baviti time, to će nas slediti i sustići nakon mnogo godina, opet nespremne, .

Pre nekoliko godina suočio sam se sa konceptom transgeneracijske traume preko Philippe Sands i Jan Kizilhan, koji govore o tri vrste traume: individualnoj traumi – gde zlostavljanje oseća osoba direktno, kolektivnoj traumi – gde se zlostavljanje širi na pripadnike zajednice, i traugeneracijske traume u kojima se prošli zločini prenose s generacije na generaciju. Sećam se da je Sands pričao upravo o onome o čemu autorka Rebecka govori u knjizi koja se danas promoviše – o transgeneracijskoj traumi koju deca danas doživljavaju kao rezultat zločina sa kojima su se suočili njihove dede i bake.

Prema tome je izuzetno vredno i korisno koristiti ovakve platforme, razgovarati o tome šta se dogodilo, kako je to adresirano i koji je najbolji način da se dugoročno tretiraju takvi doživljaji.

Samo direktnim razgovorom sa nosiocima štete moći ćemo se približiti što je moguće bliže adresiranju njihovih potreba na sveobuhvatan način.

Hvala vam.