Tirana, 10 novembar 2022
Govor premijera Republike Kosovo Albina Kurtija, pročitan na jubilarnoj konferenciji povodom 50-te godišnjice Kongresa pravopisa albanskog jezika:
Poštovani predsedniče Republike Albanije, g. Bajram Begaj,
Poštovani predsedniče Vlade Republike Albanije, g. Edi Rama,
Poštovani prvi potpredsedniče Vlade Severne Makedonije, g. Artan Grubi,
Poštovani predsedniče Akademije nauka g. Skënder Gjinushi,
Poštovani predsedniče Akademije nauka i umetnosti Kosova, g. Mehmet Kraja,
Poštovani profesori i akademici Valbona Toska, Emil Lafe, Matteo Mandala i Jani Thomai,
Poštovani prisutni,
Dame i gospodo,
Braćo i sestre,
Osećam se srećnim i veoma počastvovan što mogu da se obratim ovoj jubilarnoj konferenciji povodom 50. godišnjice Kongresa pravopisa albanskog jezika . I žao mi je što sam morao da putujem u Pariz i ne mogu fizički da budem sa vama u Tirani.
Jezik je za nas Albance temelj identiteta a ne samo sredstvo komunikacije. Istorija standardizacije albanskog jezika usko je povezana sa istorijom naše nacionalne svesti, pa su različite etape procesa kristalizacije pisanog albanskog, ujedno, i faze kristalizacije ove svesti. Težnja ka unifikaciji pisanog jezika, za Albance se pretvoril u program koji bi omogućio i nacionalno političko ujedinjenje. To je bio razlog da za sve albanske pisce, a posebno za one od preporoda pa nadalje, ideja o zajedničkom Albanskom jeziku postane glavni patriotski projekat. Ali put ka ostvarenju ovog cilja nije bio lak. Bilo je potrebno mnogo truda, rada, posvećenosti, a ne retko i žrtvovanja , da bi albanski jezik opstao: da se piše, uči i neguje.
Poznato je da standardizacija jezika podrazumeva rad na svođenju jezičkih varijanti na standardni varijetet. A istorija standardizacije u svetu pokazuje ne samo veliku raznolikost u načinu izbora norme i kodifikacije, već i neizbežne političke implikacije u ovom procesu. Jedna od ovih implikacija je da izbor jezičkog standarda duboko utiče na nacionalnu političku koheziju.
Upravo u vreme kada je započela rasprava o stvaranju, kada se to tada zvalo, zajedničkog albanskog književnog jezika, na kraju 19 veka, društvene i političke prilike postale su veoma teške. Albanci su zaista bili pod vlašću monocentrične administrativne i političke vlasti, pod Otomanskim carstvom, ali su imali policentrično jezičko stanje. Albanski jezik, u to vreme, ne samo da nije bio službeni jezik, već je bio i zabranjen. A kada je Albanija proglasila svoju nezavisnost, 1912. godine, Albanci su prešli na administrativni i politički policentrizam, jer je polovina potpala pod vlast nekoliko susednih država, gde je albanski jezik još uvek bio zabranjen – na mogućnost planiranja ka jezičkom monocentrizmu.
Prvi značajan korak desio se organizacijom Bitoljskog kongresa 1908. godine, gde je usvojeno albansko pismo. Međutim, pravi posao planiranja standardnog albanskog jezika započeo je osnivanjem Albanske književne komisije u Skadru, koja je radila tokom 1916-18. godine, a koju su vodili Gjergj Pekmezi i Luigj Gurakuqi.
Istina je da su se u okviru albanskog jezika vekovima razvijala tri književna jezika, gegijski književni jezik, toskijski književni jezik i arbanaški književni jezik , ali političke prilike za Albance bile su toliko teške, toliko nepovoljne, da je izgledalo nemoguće da se Albanci nose sa nepovoljnim političkim policentrizmom i jezičkim razdornim policentrizmom.
Kada je Albanska književna komisija odlučila da standardni jezik zasnuje na elbasanski govor , važnije od toga koji je jezik uzet kao osnova, bilo je stvaranje zajedničkog osećanja i prilagođavanje Albanaca sa idejom kako bi izgladao u praksi samo jedan standardni jezik za sve, jer ovo nikada ranije nije isprobano. U tome projekat „Albanske književne komisije“ je bio uspešan.
I kada je posle Drugog svetskog rata promenjena osnova standardnog jezika, mnoge odluke ove „Komisije“ ostale su ugrađene u temelje ovog standardnog jezika, jer se, ipak, radilo o pravilima albanskog jezika.
U ovom procesu, destandardizacija i standardizacija, koji na prvi pogled može izgledati kao gruba intervencija državne vlasti, ako se posmatra iz današnje perspektive, shvatiće se da je imao nesporno pozitivne efekte, jer je doveo do pretvaranja , mešanja dva glavna književna jezika, gegijskog i toskijskog , na mnogo moćniji način nego što bi se to moglo dogoditi na bilo koji drugi način. Ali to se dešavalo unutra, u Albaniji.
Na spoljnom planu, period posle Drugog svetskog rata predstavljao je jednu od najtežih i najizazovnijih faza u planiranju zajedničkog albanskog jezika. Oštra politička podeljenost u pojedinim zemljama, nemogućnost normalne međualbanske komunikacije više decenija i funkcionisanje albanskog kao standardnog jezika u Albaniji sa jednom osnovom, a kao standardnog jezika sa drugom osnovom u albanskim krajevima u bivšoj Jugoslaviji , moglo bi da da dovede do nepovratne nacionalne podele, kako političke tako i kulturne. Na sreću, albanski jezik je uspeo da prevaziđe i ovu moguću duboku političku podelu i ostvari cilj koji je započeo još od preporoda: uspostavljanje standardnog albanskog jezika. Ovo je krunisano potpisom 87 delegata na Rezoluciji Kongresa albanskog pravopisa iz 1972. godine, koji je vekovima bio san svih naših aktivista.
Polazeći od ovih ovih činjenica, Pravopisni kongres iz 1972. godine, čiju 50. godišnjicu sada obeležavamo, imao je ne samo jezički, već podjednako, ako ne i veći, politički značaj. Jer, kao i mnogo puta u našoj istoriji, radnje i odluke oko albanskog jezika prethodile su političkim akcijama i odlukama. Ovaj Kongres nije bio samo nastavak posvećenosti preporoditelja, rada Albanske književne komisije, već i kruna svih tih vekovnih nastojanja za zajedničko Albanski jezik.
Književni jezik ili standardni albanski ne treba zamišljati kao rigidan, treba ga reformisati da bi se približio načinu na koji se danas govori i piše albanski, ali i reformacija ima kao preduslov masovno prihvatanje književnog jezika kroz javno obrazovanje i medije. U suprotnom, u uslovima gde čak i oni koji završe fakultet greše pri pisanju književnog albanskog, bilo kakva reforma ovog drugog bi više pokvarila nego što bi popravila posao.
Književni albanski ali i govorni albanski u svojoj raznolikosti suočeni su sa izazovima onlajn komunikacija i društvenih mreža. Naučne i medijske institucije treba da proučavaju rizike i mogućnosti koje informaciona tehnologija predstavlja za albanski jezik i da izrađuju projekte , i uz učešće privatnihog preduzetništva, za aplikacije koje su potrebne (npr. onlajn rečnici za književni jezik, ili za različite oblasti , književne korektore itd. .).
I pored upotrebe informacionih tehnologija, knjiga ostaje najbolji format za formiranje, očuvanje i prenošenje znanja na albanskom jeziku. Kosovo i Albanija, u okviru objedinjavanja politika i institucija, treba da daju prioritet pitanju distribucije albanskih knjiga, obogaćivanju i osnivanju biblioteka, digitalizaciji knjiga itd. Naročito priručnici za pravilno korišćenje književnog albanskog jezika ili aplikacije za ovu svrhu treba da se pružaju besplatno preko elektronskih platformi biblioteka ili drugih institucija.
S obzirom da je život albanskog jezika toliko isprepleten sa političkom sudbinom našeg naroda, rad na njegovoj daljoj kristalizaciji mora se nastaviti sa istim žarom i posvećenošću mladih generacija. Samo tako će albanski jezik moći da se suoči sa izazovima koji ga očekuju u budućnosti. U ovom poslu dovoljno je slediti savet mudrog profesora , Eqrem Çabej koji je svoj govor na Pravopisnom kongresu završio ovim rečima:
„[Lingvisti] će biti vođeni visokim osećajem odgovornosti. U formulisanju svakog pravila biće svest da posao za određeni pravopis nije za nekoliko hiljada ljudi, već za četiri miliona ljudi kojima je albanski maternji jezik“.
Četiri miliona Albanaca tog vremena bili su Albanci svih krajeva. Danas broj ovih Albanaca je povečan za još nekoliko miliona, tako da naša odgovornost mora biti još veća, naša posvećenost još dublja.
Hvala vam!
Last modified: 2 децембра, 2022