Priština, 02.12.2022.
Na poziv predsednice Republike Kosovo Vjose Osmani-Sadriu, danas se sastao Savet za demokratiju i ljudska prava, koji čine institucionalni lideri zemlje i predstavnici civilnog društva.
U nastavku možete pronaći ceo govor premijera Republike Kosovo Albina Kurti:
Poštovana Predsednice Republike, gđo. Vjosa Osmani Sadriu,
Poštovani prisutni,
Dvostruko ubistvo 30. novembra uveče pogodilo je celo naše društvo i potreslo ceo naš narod. Isto je usledilo nakon ubistva druge žene od strane njenog muža, u njenoj kući pre nedelju dana. Sve dok se ne potrudimo da podignemo svest društva o važnosti rodne ravnopravnosti i poštovanja žena, svedoci smo stvarnosti koja ostaje gluva na naše pozive, inicijative, akcije i napore. Napori koje podstičemo od dana našeg dolaska u Vladu i koji su dugo izostajali, veoma dugo.
Naše društvo godinama unazad nasilje u porodici tretira kao privatnu stvar, a zlostavljanje partnera kao kaznu. Promena je moguća, institucionalni odgovor na ove okrutne zločine i nehumano postupanje prema ženama mora biti nezaustavljiv, ali u početku ova promena mora da krene od nas samih, od svakog od nas. Borba ove žene za opstanak unutar zidova kuće je borba društva, borba države za podršku žena i devojaka i mi im svakodnevno moramo dokazivati da nisu sami!
U nedavnom ratu na Kosovu, žene su stradale više od muškaraca. Naravno, više muškaraca je ubijeno, ali žene su više patile. I zato što su ostale u blizini svojih muževa i šire porodice. Doprinos i žrtva žena u oslobodilačkom ratu malo se ceni, a još manje priznaje. Hiljade silovanih žena suočavaju se ne samo s nedostatkom pravde od juče, već i sa stigmatizacijom danas. U međuvremenu, muškarci obično nemaju hrabrosti da se suoče s nekadašnjom nemoći da zaštite žene, a često ni ne cene velike uspehe žena danas. Žene koje su najviše patile pre četvrt veka danas postižu najveće uspehe.
Ravnopravnost sa drugim narodima mora biti praćena rodnom ravnopravnosti unutar našeg naroda. Naše nacionalno oslobođenje iz prošlog rata nije donelo oslobođenje žena u društvu. Žene nam to svakodnevno dokazuju svojom borbom za rodnu ravnopravnost, koja se odvija uglavnom u privatnoj sferi. U porodicama se žene svakodnevno tuku, a neretko čak i ubijaju. Žena postaje svedok nesalomivog otpora i borac u bitki za ravnopravnost. Žene i muškarci moraju pomoći i podržati žene u ovoj borbi koja emancipuje celo naše društvo. Ova bitka nije puno lakša od one od prije četvrt stoleća. Ne samo zato što ovaj put NATO neće intervenisati.
Srpska vojska, policija i paravojne snage nisu poštedele trudne Albanke. Naprotiv. Tamo su smatrali da jednim udarcem ubijaju dvoje ljudi. A posebno da ubijaju našu budućnost pucajući i ubijajući bebe u utrobi njihovih majki. Ubistvo trudnica tokom godina 1998-1999. je među glavnim dokazima genocida Srbije nad kosovskim Albancima. Žao mi je, ali setio sam se ovoga sinoć kada sam čuo vest o ubistvu Hamide Magashi.
Od zaostalog patrijarhata, koji je postojao i prije rata, od eksproprijacije neo-liberalizacije, koja nam je došla poslije rata, zbog ne lečenih trauma tokom ratnih dešavanja, tako puno smo povređeni, ali u isto vreme nekako veoma jaki. Postanimo još jači boreći se zajedno u ovoj odlučujućoj bitki.
Poštovani prisutni,
Kažnjavanje zločinaca se ne odnosi samo na prošlost, već upravo na prošlost koja nije krenula u dobrom smeru. Međutim, pravda neće oživeti ubijenog čoveka, niti poništava počinjeni zločin, već kažnjava zločinca, šalje ga u zatvor, izolujući ga od društva kojem je naneo štetu, i daje primer svima onima koji bi mogli da pomisle da počine krivično delo. Izdržavanje kazne ne služi samo rehabilitaciji zatvorenika, već je i simbol kažnjavanja zla od strane države, od strane pravne države. Primer da država ne prašta, da država štiti, da država čuva kao najveću vrednost društva.
U slučajevima poput ovog, policija ne prethodi tužilaštvu i pravosuđu, već ih prati na dvostruki način: policija izvršava naloge tužilaštva i pravosuđa, kao i delovanje u društvenom kontekstu, koji je godinama uspostavljen od strane suđenja i kažnjavanja, ili bolje reći ne prethodnim osudama. Pasivno tužilaštvo i neefikasno pravosuđe su među glavnim uzrocima ove realnosti, gde je ubijanje žena samo vest koja se ponavlja i ne ostaje aktuelna duže od dva dana.
Sistem nepravde koji brzo i efikasno reaguje kada je u pitanju njihova individualna korist, ne služi ovoj zemlji i ovom društvu.
Nedostatak profesionalizma koji se manifestuje u pristrasnim i motivisanim odlukama, neopravdano kašnjenje zbog nepostojanja mehanizama odgovornosti, politizacija pravosudnog sistema, koje su otvoreno radile za prethodne vlade, proizvode žrtve; proizvode nasilje; proizvodi zlostavljače; i prenosi poruku da sve ostalo, uključujući i sprovođenje pravde, dolazi nakon zasićenosti i ispunjenja ličnih interesa.
Nijedna od ovih prepreka nas neće sprečiti da budemo sigurni da neće biti još nijedne žrtve. Nijedna neaktivnost neće ostati nekažnjena. Želim da ovu rečenicu čuju i razumeju svi, i oni koji prete i maltretiraju svoje supruge, oni koji te postupke pravdaju, i oni koji se prema njima ne ponašaju kako treba ili ih zaboravljaju sa obrazloženjem nagomilanih poslova. Čak ni jedan više.
Institucije demokratsko-republičkog sistema, smanjuju rizik za dostojanstven život i povećava šanse za životno blagostanje. Rizik na Kosovu ne dele podjednako muškarci i žene. Žene su više izložene riziku. Ali posebno ih ugrožava jedna kategorija muškaraca. Sada se moramo udružiti, i žene sa rodnom solidarnosti, i muškarci, čija je emancipacija čak potrebnija od ženske, da zaštitimo žene, koje su u većem riziku od muškaraca. Naravno, napravićemo te elektronske narukvice, kada postoji nalog o zabrani, ali nemojmo to koristiti kao zamenu za neku vrstu društvene introspekcije. Jer ubice, zlostavljači, ne prete samo ženi, videli smo kako prete ženinoj sestri, prete detetu, prete ženinom roditelju, a ne možemo svim članovima porodice žrtve staviti elektronske narukvice. Dakle, društvena introspekcija je nezamenjiva. To ne znači da se nećemo angažovati i ulagati više, i u tehničke i tehnološke aspekte što efikasnije zaštite. Ali nemojmo koristiti ovo da sprečimo da se bavimo društvenom introspekcijom, jer smo došli do fantastičnog tehnološkog rešenja i ne trebamo malo istraživati dušu, kao društvo u vreme kada se ubistva žena događaju češće od jedne nedelje.
Neke od koraka koje je trebalo preduzeti, a niko ih do sada nije preduzeo, ali koje je preduzela ministarka pravde Albulena Hadžiju, ističem u nastavku: funkcionalizacija i redovni sastanci među-ministarske grupe; završiti izmenu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći: žrtvama nasilja se nudi besplatna pravna pomoć bez obzira na socio-ekonomski status; završiti izmenu Zakona o obeštećenju žrtava zločina: odnosno ukidanje birokratskih procedura za obeštećenje žrtava (od januara do sada su obeštećene); pružanje ekspertize Skupštini Kosova o Nacrtu zakona o zaštiti od nasilja u porodici i nasilja nad ženama i devojčicama; izrada i usvajanje Strategije i Akcionog plana za zaštitu od nasilja u porodici i nasilja nad ženama i devojčicama; izrada i usvajanje Državnog protokola za postupanje u slučajevima seksualnog nasilja; izradu Nastavnog plana i programa za profesionalce, za programe tretmana počinilaca nasilja u porodici; dovršiti izmenu Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, u cilju dodatnog kažnjavanja lica koja su proglašena krivim za nasilje u porodici i seksualnog nasilja, kao i objavljivanje imena počinilaca, te pritvaranje sumnjivih lica.
Time smo tek počeli i neću zaustaviti ovu zajedničku bitku. Jer, nijedna više!
Hvala vam.
Last modified: 7 децембра, 2022